Жуте дуње, мука велика

Панчево ‒ Дуња се у Србији гаји на око 2.000 хектара, највише у околини Александровца, Блаца и Краљева, а берба овог воћа управо се приводи крају и у јужном Банату.

Тако је и на парцели Панчевца Саве Џинића, који је свој дуњак засновао пре четири године, ове јесени убрао је око пет и по тона, а за три до четири сезоне, достићи ће оптималне количине од око осам тона. Ова година је, прича Сава, била неповољна, јер је пролеће било кишовито, а лето сушно.

„Кошава је већим делом обрала род, чак и док је дуња још била зелена. Тиме нам је посао био отежан, јер смо плод морали да сакупљамо са земље. Дуња је с једне стране лакша за узгој, јер тражи мање прскања, може да одстоји, па зато није ризична у пласману. Такође, лако се бере, па не морамо да додатно ангажујемо људе, радимо породично. Али, осетљива је на болести, и зато је воћари ређе гаје. Највећи проблем је ервинија, штеточина која може да уништи цео засад”, објашњава за „Политику” Џинић, који прве количине рода оставља за сопствене потребе, а остало иде за ракију.

 Дуња је веома тражена, уз то и дефицитарна, па каже да са пласманом нема проблема. Све што произведе, оде још док је на дрвету. Ипак, као узгајивач почетник, истиче да је и даље на нули, јер су улагања огромна, требаће времена да се све то врати. За већи и квалитетнији род, требало је, пре свега, обезбедити воду, па је ископан бунар, али и разведен систем кап по кап. Ту је и стално учење, литература, а за следећу сезону мораће да набави и камп приколицу за ноћна дежурства, јер дуње су на цени и међу лоповима.

„Крстаре стално атаром, прате ситуацију, уз то им иде на руку што је ово воће лако обрати. И није штета коју нам направе само финансијска, већ је то и отимање плодово нашег великог труда, култувирања, прскања, орезивања, обезбеђивања опрашивања. Много је рада и бриге да све буде урађено на време и како треба, род се чека дуго, а онда га неко само покупи”, каже Џинић.

Уз све специфичности и тешкоће, Србија је последњих година по производњи дуња у самом врху Европе, па и у свету. Овај податак саопштио је Одбор за село САНУ, уз констатацију да је ово воће велика развојна шанса наше земље, али нажалост недовољно искоришћена. Путују српске дуње у Руску Федерацију и у Босну и Херцеговину, док струка препреке на том путу види у високим почетним улагањима и релативно дугом чекању да засади почну да зарађују, па констатује, да за сада о дуњама слабо размишљају и произвођаћи, али и држава.

Цена дуње на пијачним тезгама достиже 120 динара за килограм док је у откупу на велико, више од упола нижа и варира између 45 и 55 динара. Ипак, прича Сава Џинић, производња ракије дуњеваче је прича за себе. Много зависи од мајстора, а он ову деликатесну ракију справља само од воћки које су претходно опране, ољуштене и очишћене од коштица. Дуња тражи и посебне услове, јер у време кад доспева већ су ниске температуре, што угрожава процес врења, па се користе природни квасци који из ње извлаче максимум. Тако, од 100 килограма овог захтевног воћа изађе максимално 10-12 литара најскупље ракије препеченице.