Треба ли планинарски водичи да зарађују

На друштвеним мрежама, као и на неким порталима који се баве спортовима у природи, све више се дискутује о томе да ли планинарски водичи зарађују на акцијама које воде. Те дискусије иду чак дотле да се поставља питање да ли је то морално или неморално, законито или незаконито. У дискусији предњаче планинари који се ретко појављују у клубу, не учествују у његовом раду, не долазе на скупштине клуба, не учествују у обукама и едукацијама, односно – понашају се само као конзументи планинарских акција.

Да бисмо сви имали представу која је улога планинарског водича и које су његове обавезе, треба рећи следеће: ниједна планинарска акција не може бити реализована ако је планинарски водич не осмисли и не организује. Врло често у тешким, недефинисаним и проблематичим ситуацијама, у недовољно познатом окружењу, као и у лошим временским условима, понекад и суровим, водич мора да донесе исправну одлуку, и то у тренутку кад је она највреднија. На крају, све треба да уради тако да планинарска акција прође максимално безбедно и да сви, или бар већина учесника акције, на крају буде задовољни.

Питање је зашто би онда нечије годинама стицано знање и искуство, велики новац уложен у опрему и школовање, напоран рад, много изгубљеног личног времена (које би се употребило за неке можда лепше животне садржаје), стална одговорност за здравље и живот људи које води били дати неком као бесплатна услуга и зашто би уједно све било предмет расправе, да ли је морално или неморално, односно – има ли планинарски водич право на одређену финансијску надокнаду. Ако нас неко учи да пливамо, ронимо, летимо параглајдером, или узимамо часове тениса, голфа – питајмо се да ли нам знање преноси бесплатно. Одговор је сигурно – не. И притом је то свакоме нормално и логично.

А да би се одговорило на ово питање у 120 година дугој историји планинарења у Србији и стало на пут свакој мистификацији и вечитим непотребном оговарањима („колико се уградио”), треба отворено рећи да је суверено право сваког човека, па и планинарских водича са звањем спортског стручњака за планинарски спорт – право на рад, тј. да добија финансијску накнаду за своје услуге вођења, по законским прописима оличеним у законима три министарства: Министарства за спорт, Министарства за туризам и Министарства за финансије.

Планинарски савез Србије као врховна организација за планинарски спорт одавно је послало препоруку свим планинарским клубовима, тачније само појашњење на који начин треба да испуњавају своје финансијске обавезе према држави. Кажем појашњење, а не тумачење и обавезу, јер тумачење и придржавање обавеза законских одредаба су у искључивој ингеренцији надлежних државних органа.

Из тих препорука јасно произлази следеће: да планинарски водич са звањем спортског стручњака планинарства (конкретно водича), одговарајућом лиценцом и дозволом за рад и с претходно склопљеним уговором с матичним клубом, може да остварује финансијску надокнаду за вођење (која нема карактер зараде), под одређеним, законом прописаним условима. Сажето, има обавезу да изда признаницу планинару на име уплаћене котизације за конкретну планинарску акцију. Да тако прикупљени новац у законском року уплати на рачун клуба, као и да сва финансијска плаћања у земљи и иностранству у вези с конкретном акцијом обавља искључиво преко рачуна матичног клуба, тј. посредством књиговодствене агенције. И на крају, оно што је најважније у овој причи – разлика између уплаћеног износа котизације и стварних трошкова акције исплаћује се планинарском водичу као новчана надокнада за његово ангажовање, тако што се претходно обрачунају, одбију и уплате сви законом предвиђени порези и доприноси.

Треба споменути и поједине планинарске водиче који воде без икакве финансијске надокнаде, што је то такође њихово лично право и избор, али и напоменути да их такав начин вођења не ослобађа обавеза (као ни њихове клубове као правна лица), на одређену законску евиденцију и пријављивање акција (иако су бесплатне) – министарствима под чију надлежност припадају.

Овај допис је само мали допринос за крај деценијске саге о томе да ли би планинарски водичи требало да примају финансијску надокнаду за вођење и да ли имају права на њу.

Радмило Марић,
Београд