Пикси васкрсао „Новозеланђане”

Непрекидна јурњава за фудбалском срећом, често и поред великог и уложеног труда, уме да буде безуспешна. Та емоција не може увек да се одржи јер се углавном ослањамо на околности. А када се превише ослањате на расположење једне особе, онда се опасно поигравате са сопственом судбином. Срећом, Србија је ове квалификације решила на перфектан начин. Ослањала се на своју способност, на енергију и наравно велики потенцијал. Али и на знање селектора.

Када су се пре шест година омладинци Србије, предвођени тренером Пауновићем, попели на највише победничко постоље, многи су одмах помислили да ће нам се, након тријумфа на Новом Зеланду, фудбалска врата сама широм отворити. Ипак, уопште није било тако. Један, на нашу срећу мањи број фудбалера, после тог историјског успеха потпуно се изгубио. Други су изабрали погрешан фудбалски пут у својим даљим каријерама, док је трећи део те сјајне фудбалске дружине био стрпљив, чекајући своју праву шансу. Прве обрисе те генерације поставио је Љубинко Друловић.

Сви фудбалери који су се окитили златним медаљама савладавши у финалу велики Бразил, почевши од голмана Рајковића, преко Вељковића, Јовића, браће Милинковић-Савић, Живковића, Максимовића, Грујића, већ данас су велики ослонац у нашем А тиму. Без неких се данашња репрезентација Србије и не може замислити. С друге стране, неки чекају своју шансу попут Саше Здјелара, Милана Гајића, Шапоњића. Ако наставе с добрим радом, доћи ће брзо и тај дан када ће заменити играче који су на крају каријере. Срећом, у садашњем главном Пиксијевом тиму таквих је мало.

Селектор, кога данас нација с правом велича као истинског хероја, умео је да на прави начин направи рез у селекцији. Господски се захвалио неким фудбалерима, а умео је да препозна потенцијал неких давно заборављених играча, па после лисабонске ноћи остаје да нашу фудбалску селекцију полако поправља и дотерује у ходу. Без оштрих резова и суптилним потезима.

Шта ћемо са осталим репрезентативним селекцијама? Ту смо евидентно у опасном заостатку јер ако се мало боље скенира наша млада репрезентација, која нас често изненађује лошим резултатима, у тој селекцији заправо и нема играча који за годину-две могу да буду кандидати за А тим. Разлог је више него очигледан, немамо доброг и искусног тренера који би на прави начин усмерио те играче.

Драган Окука спада у ред наших најбољих и најискуснијих тренера. Пуних пет година радио је у Кини, где је од мало познатих клубова бележио сјајне резултате. Од просечних играча правио је нове фудбалске звезде у најмногољуднијој земљи. Заправо, можда су неки од нас и заборавили да је овај стручњак с младом репрезентацијом Србије, не тако давно, стигао чак до полуфинала шампионата Европе. Он је један од ретких који је од почетка веровао у Пиксија.

– Увек заговарам тезу да је лако правити тим и резултат од добрих играча и обрнуто. Стојковић је спојио оно што многи пре њега нису успели. Зато данас видимо да Серегеј Милинковић-Савић и Тадић не само да могу заједно да изнесу и највећи терет већ су и сјајан тандем на терену. Видели смо да се Митровић и Влаховић такође слажу на терену. Овде народ воли офанзиван фудбал. Не воле некога ко се брани. Мислим да ова генерација фудбалера уз неку допунску селекцију, која је неопходна, може још много тога да уради. Честитао бих Драгану Стојковићу и играчима. Били су сјајни у Лисабону, повратили су веру у наш репрезентативни фудбал. Тако се бране боје Србије – каже Драган Окука, некадашња легенда мостарског Вележа и репрезентације Југославије.

Да би уживање било потпуно и до краја, сада ће се наша фудбалска организација окренути новим задацима и наредној скупштини, која је заказана за крај месеца. Тог 29. новембра стари скупштински делегати имају само једну обавезу, а то је да усвоје нови Статут, без ког нема бољитка, а потом да у нове скупштинске клупе наше организације дођу нови људи, који имају нову визију.