Piksi vaskrsao „Novozelanđane”

Neprekidna jurnjava za fudbalskom srećom, često i pored velikog i uloženog truda, ume da bude bezuspešna. Ta emocija ne može uvek da se održi jer se uglavnom oslanjamo na okolnosti. A kada se previše oslanjate na raspoloženje jedne osobe, onda se opasno poigravate sa sopstvenom sudbinom. Srećom, Srbija je ove kvalifikacije rešila na perfektan način. Oslanjala se na svoju sposobnost, na energiju i naravno veliki potencijal. Ali i na znanje selektora.

Kada su se pre šest godina omladinci Srbije, predvođeni trenerom Paunovićem, popeli na najviše pobedničko postolje, mnogi su odmah pomislili da će nam se, nakon trijumfa na Novom Zelandu, fudbalska vrata sama širom otvoriti. Ipak, uopšte nije bilo tako. Jedan, na našu sreću manji broj fudbalera, posle tog istorijskog uspeha potpuno se izgubio. Drugi su izabrali pogrešan fudbalski put u svojim daljim karijerama, dok je treći deo te sjajne fudbalske družine bio strpljiv, čekajući svoju pravu šansu. Prve obrise te generacije postavio je Ljubinko Drulović.

Svi fudbaleri koji su se okitili zlatnim medaljama savladavši u finalu veliki Brazil, počevši od golmana Rajkovića, preko Veljkovića, Jovića, braće Milinković-Savić, Živkovića, Maksimovića, Grujića, već danas su veliki oslonac u našem A timu. Bez nekih se današnja reprezentacija Srbije i ne može zamisliti. S druge strane, neki čekaju svoju šansu poput Saše Zdjelara, Milana Gajića, Šaponjića. Ako nastave s dobrim radom, doći će brzo i taj dan kada će zameniti igrače koji su na kraju karijere. Srećom, u sadašnjem glavnom Piksijevom timu takvih je malo.

Selektor, koga danas nacija s pravom veliča kao istinskog heroja, umeo je da na pravi način napravi rez u selekciji. Gospodski se zahvalio nekim fudbalerima, a umeo je da prepozna potencijal nekih davno zaboravljenih igrača, pa posle lisabonske noći ostaje da našu fudbalsku selekciju polako popravlja i doteruje u hodu. Bez oštrih rezova i suptilnim potezima.

Šta ćemo sa ostalim reprezentativnim selekcijama? Tu smo evidentno u opasnom zaostatku jer ako se malo bolje skenira naša mlada reprezentacija, koja nas često iznenađuje lošim rezultatima, u toj selekciji zapravo i nema igrača koji za godinu-dve mogu da budu kandidati za A tim. Razlog je više nego očigledan, nemamo dobrog i iskusnog trenera koji bi na pravi način usmerio te igrače.

Dragan Okuka spada u red naših najboljih i najiskusnijih trenera. Punih pet godina radio je u Kini, gde je od malo poznatih klubova beležio sjajne rezultate. Od prosečnih igrača pravio je nove fudbalske zvezde u najmnogoljudnijoj zemlji. Zapravo, možda su neki od nas i zaboravili da je ovaj stručnjak s mladom reprezentacijom Srbije, ne tako davno, stigao čak do polufinala šampionata Evrope. On je jedan od retkih koji je od početka verovao u Piksija.

– Uvek zagovaram tezu da je lako praviti tim i rezultat od dobrih igrača i obrnuto. Stojković je spojio ono što mnogi pre njega nisu uspeli. Zato danas vidimo da Seregej Milinković-Savić i Tadić ne samo da mogu zajedno da iznesu i najveći teret već su i sjajan tandem na terenu. Videli smo da se Mitrović i Vlahović takođe slažu na terenu. Ovde narod voli ofanzivan fudbal. Ne vole nekoga ko se brani. Mislim da ova generacija fudbalera uz neku dopunsku selekciju, koja je neophodna, može još mnogo toga da uradi. Čestitao bih Draganu Stojkoviću i igračima. Bili su sjajni u Lisabonu, povratili su veru u naš reprezentativni fudbal. Tako se brane boje Srbije – kaže Dragan Okuka, nekadašnja legenda mostarskog Veleža i reprezentacije Jugoslavije.

Da bi uživanje bilo potpuno i do kraja, sada će se naša fudbalska organizacija okrenuti novim zadacima i narednoj skupštini, koja je zakazana za kraj meseca. Tog 29. novembra stari skupštinski delegati imaju samo jednu obavezu, a to je da usvoje novi Statut, bez kog nema boljitka, a potom da u nove skupštinske klupe naše organizacije dođu novi ljudi, koji imaju novu viziju.