У трци за Јелисејску палату и три „сексуална предатора”

После филмске индустрије, спорта и медија, на мети глобалног покрета „И ја такође” у Француској нашао се и свет политике. Неколико месеци уочи председничких и парламентарних избора 285 утицајних жена из левог политичког спектра у јавном апелу објављеном у „Монду” затражило је да се политичари оптуживани за сексуалне нападе уклоне из јавног живота.

„Ми, жене које се бавимо политиком, изабране званичнице, сараднице, службенице, вође заједница, активисткиње које смо редовно у контакту с политичарима, али пре свега грађани, позивамо свет политике да пружи свеобухватан одговор на сексуално и родно засновано насиље који су починили наши политички представници”, поручује се у париском листу.

Међу потписницима апела су левичарска посланица Манон Обри, социјалистичка сенаторка и бивша министарка за женска права Лоранс Росињол, функционерка Зелених Сандра Регол, Елен Бидар, заменица градоначелника Париза из Француске комунистичке партије.

Покретачи петиције отворили су и посебну веб-страницу на којој су у три тачке сажели обећање у борби против сексуалног насиља у политици. Циљ је, како кажу, да га потпишу изабрани званичници и лидери политичких партија, како би ова тема доминирала током изборне кампање наредне године.

Потписнице отвореног писма истичу да се у изборној трци за Јелисејску палату у априлу 2022. године налазе три кандидата, односно потенцијална кандидата, који су оптуживани за сексуалне нападе: „То их не спречава да верују како су достојни да буду на високим позицијама. То показује колико су равнодушни према жртвама сексуалног насиља”.

Иако нису навеле конкретна имена политичара које прозивају, дневни лист „Либерасион” је открио да је међу првима Ерик Земур, популарни ТВ водитељ екстремно десничарских ставова, који се упустио у политику с председничким амбицијама. Земура, чији је рејтинг у сталном порасту, неколико жена је оптужило за сексуално насиље. Друга двојица су антиевропски политичар Франсоа Аселино, који је под истрагом због сексуалног напада, и независни посланик Жан Ласал, кога је неколико жена оптужило за сексуално узнемиравање.

Покретачи иницијативе кажу да је време да се политичари суоче с одговорношћу и да се престане с праксом да се у парламент, градске скупштине и регионална већа бирају политичари који су не само оптуживани, већ и осуђивани за силовање, сексуално злостављање, насиље у породици.

На друштвеним мрежама већ су почеле да се шире приче жена које су доживеле сексуално узнемиравање политичара. Тако је Матилда Вијо, која ради као помоћница у парламенту, на „Твитеру” поделила своје искуство: „Један од актуелних председничких кандидата ми је рекао, својим регионалним нагласком, да је дуго гледао моју задњицу и размишљао може ли стати само у једну његову руку.”

Бројни француски политичари, из свих странака, довођени су у везу са сексуалним и сексистичким насиљем. Међу њима је најпознатији случај Доминика Строс-Кана, који је 2011. поднео оставку на место директора Међународног монетарног фонда и завршио у затвору због секс-скандала.

Заменик председника парламента Денис Бопин поднео је 2016. оставку након што га је осам жена оптужило за сексуално узнемиравање током неколико година. Једна од наводних жртава била је бивша портпаролка Зелене странке Сандрин Русо, која међу потписницама отвореног писма „Монду”. Исте године и бивши министар финансија Мишел Сапен признао је да се понашао „неприкладно” према једној новинарки, иако је негирао да је била реч о узнемиравању.

Да борба против сексуалних предатора на јавним функцијама добија и судски епилог показује случај Жоржа Трона, конзервативног градоначелника места Неји на Сени. Он је у фебруару ове године осуђен на пет година затвора због силовања члана свог особља.

У јулу прошле године стотине активиста за женска права протестовале су у Паризу, јер је француски председник Макрон током реконструкције владе за министра полиције поставио Жералда Дарманена, оптуженог за силовања, а Ерика Дипон-Моретија за министра правде зато што је отворено критиковао покрет „И ја”. Дарманен, који је раније био и на функцији министра финансија, био је 2009. оптужен за силовање Софи Патерсон-Спац, али је истражни судија затворио истрагу о том случају.