Посрнули, али не и отписани

Да ли ће Демократска странка Србије бити враћена на претпетооктобарску меру „салонске странке из круга двојке”, како неки процењују, а многи политички противници прижељкују, питање је које тренутно, ни у званичним, ни у незваничним разговорима, не мучи врх странке. Силазак с власти после четири и по године они сматрају – лековитим. Утисак из неких незваничних контаката на нижим страначким нивоима је нешто другачији (осећа се доза горчине оних већ свикнутих на власт), али сви су јединствени у једном закључку: они који сада одлазе или ће ускоро да оду из странке због тога што је прешла у опозицију, чине заправо услугу ДСС-у. Јер то су, како кажу, каријеристи пристигли у странку из ситносопственичких интереса, којима никада није ни било стало до страначког програма и принципа.    

А пошто се рачуна да је ДСС странка која је забележила највећи раст после 5. октобра (како званичних података о томе није било, незванично се почетком 2001. године говорило о порасту са 15.000 на чак 100.000 чланова, међу којима је, наводно, био знатан број „пресвучених” социјалиста и „јуловаца”), логично би било очекивати да ће сада бити масовнијег покрета чланства – у супротном смеру. Веће групно осипање странке Војислава Коштунице, међутим, још није забележено, али јесте појединачно. Тренутно најистакнутији „пребег” је Арсеније Катанић, који је у Скупштину Војводине ушао као посланик ДСС-а, али је уочи конститутивне седнице покрајинског парламента прешао у посланичку групу владајуће коалиције „За европску Војводину”. „Људи су данас најјефтинија роба у Србији, што се показало и у овом случају”, прокоментарисао је губитак овог посланика Борко Илић, шеф посланичке групе ДСС – Нова Србија у Скупштини Војводине. Илић, који је и потпредседник ДСС-а, поводом оваквих тенденција у својој странци каже за „Политику” да је сигурно да ће странку напуштати људи који су у њој били из пуког интереса, али сматра да таквих неће бити много, ни међу функционерима, ни међу чланством. „Никада нисмо били уточиште за социјалисте или ЈУЛ и не очекујемо никакве масовне одласке”, каже он.

Према незваничним информацијама, београдски одбор ДСС-а можда ће га делимично демантовати – наводно, питање је тренутка када ће бар двојица функционера овог одбора озваничити прелазак у Демократску странку. За ову причу чуо је и један од високих функционера ДСС-а, саговорник „Политике” који је желео да остане анониман, приметивши само да је странка преживљавала одласке и познатијих имена, којих, при том, није ни било много (подсетимо, ДСС су својевремено напустили Владан Батић, Зоран Дракулић, Обрен Јоксимовић). Уз то, ДСС је управо одласком у опозицију појачао свој Главни одбор и таквим именима као што су Синиша Ковачевић и Бора Ђорђевић.

Ипак, без обзира на то што нико од функционера ДСС-а неће признати да се осећа као губитник, чињеница је да први пут од 2000. године ова странка има тако мало власти. Тренутно – само у око 70 општина и градова, међу којима су вероватно најзначајнији Чачак, Крушевац и Лесковац (дакле, нема их у „великој четворци” градова – Београд, Ниш, Нови Сад, Крагујевац). Власт у готово половини локалних самоуправа, наравно, није мала ствар, али ако се узме у обзир да је лидер ДСС-а био председник СРЈ, потом, од 2004. године премијер у две владе, па да су имали Београд и Ниш...

„Није страшно бити у опозицији, то је саставни део политике. Али ДСС је морални победник ових избора, с обзиром на то да нисмо одустали од наших политичких уверења и принципа, који су нам увек били испред власти”, каже Борко Илић. (Ваљда поступајући у складу са принципима странке, Коштуница се одрекао привилегија које би могао да има као бивши шеф државе и права на премијерску плату у наредних шест месеци.)

А где ће бити ДСС ако влада Мирка Цветковића потраје цео мандат? Убеђен да „ова влада слабе политике а велике трговине неће дуго опстати”, Илић истиче да је за његову странку ово прилика да се реорганизује и ојача своје редове, те да следеће изборе дочека као консолидована и добро организована странка деснице.

Оцењујући да ДСС покушава да фактички изборни пораз преточи у неку врсту моралне победе, др Невен Цветићанин са Института друштвених наука закључује да ће снага те странке зависити управо од њене способности да ту намеру и оствари, као и од тога колико ће нова влада грешити и колико ће политички конкуренти пустити ДСС да се ревитализује. Он, при том, не мисли да ће из ДСС-а одлазити виђенији функционери, али су, према његовим речима, међустраначки трансфери „на локалу” постали већ уобичајена појава.

Цветићанин додаје да ДСС, упркос ослабљеним позицијама, није без шанси да поново буде на власти. „Било која опозициона странка у Србији може да се врати на власт и најбољи пример је СПС, који је био отписан и таворио на маргинама политичког живота. И ДСС може да се врати, једино ће се тешко вратити на власт као кључна, или стожерна странка”, сматра Цветићанин.

Наводећи неке од узрока неуспеха на изборима, члан ГО ДСС-а Небојша Бакарец је пре месец дана истакао небригу о чланству у последњих пет година и недовољно коришћење пропаганде (са чим ће се, само не јавно, сложити многи чланови ДСС-а), предлажући осавремењавање метода комуникације са бирачима, али и кадровске промене у странци. Али када се говори о кадровским променама, нико не помишља на шефа странке. За Бакареца је, рецимо, Коштуница „најбољи у ДСС-у”, а и Ненад Поповић, такође члан ГО, очигледно у њему види главни ослонац за посрнулу странку (забележена је његова изјава да је „Коштуница даноноћно био у Влади Србије и морало је да у том периоду дође до пада рејтинга странке”).

Биљана Баковић
-----------------------------------------------------------

Черчил, Тачерка и Де Гол

Најупечатљивији изборни пораз у Европи после Другог светског рата догодио се Винстону Черчилу 1945. године, када се очекивало да ће као победник над нацизмом лако освојити још један премијерски мандат. Британци су ипак у огромној већини гласали за лабуристе које је предводио Клемент Атли, а историчари се данас углавном слажу да је разлог за убедљив пораз Черчила то што су бирачи сматрали да земљу у миру не може да води исти политичар који ју је водио и у рату.

Черчил је ипак остао активан као лидер опозиције у парламенту, оштро критикујући владу, Совјетски Савез и Европску заједницу за угаљ и челик - претечу ЕУ - коју је сматрао опасним француско-немачким пројектом. Године 1951. вратио се на власт.

Његовим стопама кренула је и Маргарет Тачер, када је 1990. морала да поднесе оставку на место премијера. Наредне две године провела је као посланик у Доњем дому, а потом је са титулом баронесе прешла у Дом лордова. Она је, као и Черчил, говорила против ближег повезивања Велике Британије са Европском заједницом и у августу 1992. тражила од НАТО-а да хитно нападне српске снаге у Босни, које је оптужила за злочине „у најгорем маниру нациста".

Француски председник Шарл де Гол се, међутим, повукао из политике на пуних пет година пошто је пропало неколико његових покушаја да измени устав. То време искористио је да напише ратне мемоаре, а на велику сцену вратио се крајем педесетих година кад су почели немири у колонијама и на северу Африке.

С. Р.