Како је фудбал извитоперио религију

Пошто је Бог стварао свет шест дана, увидевши да је успео, могао је задовољно да створи и недељу да би се одморио. У фудбалском смислу могли бисмода се запитамошта би се десило са целим фудбалским шоуом, да недеља није створена и за обичног човека који после напорне седмице стварања и рада треба да се одмори, а притом и добро забави. У том контексту заиста звучи уверљиво неофројдовска теза да фудбалске утакмице, које се у међувремену одржавају скоро свакодневно, представљају психолошки вентил и катарзично олакшање за човека притиснутог реалношћу напорног рада.

После проглашења за најбољег играча света фудбалер Милана Кака више није само на насловним странама модних часописа, магазина за мушкарце и сличних где поносно истиче своју лепоту и спонзоре већ и на насловницама најреномиранијих светских часописа. Престижни „Тајм” га је уврстио прошле године међу сто најутицајних људи света. Као познати хуманиста и амбасадор разних УН програма никад се нестиди да покаже своју огромну веру у Бога док је његова препознатљива мајица „Припадам Исусу” постала један од важних симбола светског фудбала. Исто тако као доказ огромне приврежености религији он је свој трофеј који му је ФИФА доделила као најбољем фудбалеру на свету поклонио једној евангелистичкој цркви у Бразилу чији је и сам члан. Изгледа да Кака, а ни сама црква која очигледно није могла да одоли публицитету, нису баш имуни на „љубљење сребра” и обожавање неких других „идола”.

Било како било, постоји неки специфичан однос између два тако значајна феномена као што су фудбал и религија.

Последице непознавања религије

Неки ускофудбалски мислиоци и ентузијасте су пронашли неке занимљиве паралеле између хришћанске традиције и фудбала, и оне би могле да се схвате најпре као нека врста фудбалске белетристике; култ играча као култ свеца, утакмице где сви певају као на недељним литургијама, модерно ходочашће ка стадионима, сви униформно обучени, тренер или судија у црној одори као жртвени јарац. Ма колико то спадало у покушај поетизације фудбала и колико фудбал изгледао као алегорија религије, чињеница јесте да он негде покреће сличан скуп мотива и задовољава неке конвенционалне људске потребе. У том смислу могло би да се говори да је за сада само историјска случајност што је баш фудбал заузео то место, јер би то морао да буде било који други спортско-друштвени феномен сличног садржаја и понуде.

Оно што је најстрашније у данашње време јесте улога и религијско искуство на такмичењима самог верника, где постаје тако очигледно каква све извитоперења доживљава читава идеја религије. Као већина људи тако и сами фудбалери непознају суштину религије и зато њихов однос према њој постаје вулгаран и често само психолошки. Она је за такмичара у спорту део ритуала припреме за утакмицу, трку, борбу и ту се види њен психолошки ефекат; она је злоупотребљена у корист неких ниских мотива као што је гол или победа. Кроз ову рационализацију религије очитава се чему она уствари служи данашњем спортисти, и то је један изразит симптом његовог лицемерја. После Марадонине „божје руке” кокетирање самих играча с религијом може се донекле разумети и као део неке фудбалске моде. Није толико трагично што је Марадона сам пре више од две деценије једну гнусну превару довео у директну везу са Богом већшто фудбалери и спортисти све чешће доводе Бога у контексте који њима само одговарају и позивају се на њега кад год треба да прекрију своје спортске и људске слабости. Оно што се вида на теренима и ван њих су колажи бласфемије; виде се крстови и хришћанска иконографија у виду накита, натписа, тетоважа, онда ритуално крштење, поза молитве, погледи ка небу, „призивање залуд имена божјег” у преломним тренуцима или директно скандирање. Довољно би било пратити припреме бразилске репрезентације само на један дан да би се приметило колико је она у фудбалу попримила један гротескан облик и није само баналан део тактике и психолошке припреме. Поред места где је она постала део моде или предмет личне промоције ова појава је најосетнија баш ту где је религија историјски склупчана са патриотизмом и где њена иконографија и ритуали служе као потврда родољубља и то већином фудбалера који играју за националне тимове.

У свему томе се углавном ради о простим и површним људима који немају појма о истинској духовности, свеприсутном светом духу, а пре свега о другом човеку којег би требало да воле и поштују, који је у ствари и сам створен „по божјем лику”. Мада се треба надати, колико год то бизарно изгледало, да ће се ти „верници” онако препознатљиво прекрстити не само при изласку на терен, после гола или промашене шансе већ и кад свесно преваре противника или кад га пред његовим носом повређеног износе на носилима.

Јачају везе фудбалских звезда и цркве

Нажалост, лицемерју и лукавштини данашњег професионалца нема граница и тешко је очекивати да ће се у догледно вереме догодити неко инстант продуховљење. Као што постоји већ традиционална веза између спортиста и политике, која им служи за очување високих друштвено економских позиција, добијању дипломатских пасоша и слично, све је приметнија веза између фудбалских звезда и цркве. Неко ипак треба да очисти душу и исповеди богохуљење, све преваре, манипулације, разврат, среброљубље. И сва ктиторства, финансирање црквених пројеката и разне врсте донаторства су само модеран вид индулгенција које свештенство или самопрозвана „божја администрација” оберучке прихвата и одобрава.

Многима на свим тим местима, у јужноамеричким фавелама, прашњавим афричким улицама или гетоизираним предграђима европских метропола, где је и већина самих играча одрасла, фудбал и религија су једини смисао живота и нада. То је њихово „илузорно сунце” које их на тренутке отима од беде и бола. То је добро познато. Они одмалена одрастају у духу своје вере, али не вере као духовности и пијетета већ вере као јаке психосоцијалне силе и управо у томе лежи цела трагедија искривљеног разумевања и практиковања религије.

Пошто су популарни медији и мајстори комуникације направили од играча фигуру звезде и естетским техникама само њима својственим обдарили их посебном ауром углавном за своју употребу, зашто онда и ван комерцијалних сврха он не би био искоришћен као део стратегије самих фудбалских људи и свемоћних пи-арова. Он у смислу „нове религије” углавном и сам свестан тога мора да одигра улогу свеца који испуњава потребу култа особености и величине, а он је хтео то или не његов тренутни историјски облик. Да ли одлази на отварање, приредбе, школе, земље трећег света у својству амбасадора или промотора неке хуманитарне организације, из обавезе према клубу или некој фудбалској институцији, по налогу свог моћног спонзора, он у свакој прилици пре свега служи искључиво развоју фудбала и као погледа на свет и као начина живота. У вестима и пропагандним програмимасе виде велики фудбалери дочекани као месије како стоје пред клинцима исколачених очију, шпалиром вриштећих тинејџерки или како играју фудбал са сиромашним Африканцима у некој прашњавој забити. Њима није тешко да оду и у најудаљенију тачку света где треба пропагирати и проповедати фудбал, јер се на свим тим местима регрутују и стварају будући поклоници и обожаваоци. Важно је да индустрија фудбала доживљава експанзију и захвата све већи број људи а то дали ће они бити директни учесници или пасивни конзументи није примарно. А ти модерни пророци не доносе боље сутра и смисленост живота већ илузију; не доноси им књиге и не граде школе, не уче их људскости већ им граде фудбалска игралишта, доносе дресове и лопте. Али не као реквизите већ као реликвије.

Сваки покушај демистификације у смислу критике или разоткривања односа у модерном фудбалу унапред је осујећен. Он несме да изгуби своје магично дејство, људи треба да имају ирационалан однос према њему, да штовише „уђе у крв” у крајњој линији да опстане као нека врста друштвене патологије.

Док човек не пронађе поново Бога у себи и непронађе пут ка истинској религији остаје опасност да нам светлост рефлектора и обасјана спортска позорница буде једино светло будућности.