Kako je fudbal izvitoperio religiju

Pošto je Bog stvarao svet šest dana, uvidevši da je uspeo, mogao je zadovoljno da stvori i nedelju da bi se odmorio. U fudbalskom smislu mogli bismoda se zapitamošta bi se desilo sa celim fudbalskim šouom, da nedelja nije stvorena i za običnog čoveka koji posle naporne sedmice stvaranja i rada treba da se odmori, a pritom i dobro zabavi. U tom kontekstu zaista zvuči uverljivo neofrojdovska teza da fudbalske utakmice, koje se u međuvremenu održavaju skoro svakodnevno, predstavljaju psihološki ventil i katarzično olakšanje za čoveka pritisnutog realnošću napornog rada.

Posle proglašenja za najboljeg igrača sveta fudbaler Milana Kaka više nije samo na naslovnim stranama modnih časopisa, magazina za muškarce i sličnih gde ponosno ističe svoju lepotu i sponzore već i na naslovnicama najrenomiranijih svetskih časopisa. Prestižni „Tajm” ga je uvrstio prošle godine među sto najuticajnih ljudi sveta. Kao poznati humanista i ambasador raznih UN programa nikad se nestidi da pokaže svoju ogromnu veru u Boga dok je njegova prepoznatljiva majica „Pripadam Isusu” postala jedan od važnih simbola svetskog fudbala. Isto tako kao dokaz ogromne privreženosti religiji on je svoj trofej koji mu je FIFA dodelila kao najboljem fudbaleru na svetu poklonio jednoj evangelističkoj crkvi u Brazilu čiji je i sam član. Izgleda da Kaka, a ni sama crkva koja očigledno nije mogla da odoli publicitetu, nisu baš imuni na „ljubljenje srebra” i obožavanje nekih drugih „idola”.

Bilo kako bilo, postoji neki specifičan odnos između dva tako značajna fenomena kao što su fudbal i religija.

Posledice nepoznavanja religije

Neki uskofudbalski mislioci i entuzijaste su pronašli neke zanimljive paralele između hrišćanske tradicije i fudbala, i one bi mogle da se shvate najpre kao neka vrsta fudbalske beletristike; kult igrača kao kult sveca, utakmice gde svi pevaju kao na nedeljnim liturgijama, moderno hodočašće ka stadionima, svi uniformno obučeni, trener ili sudija u crnoj odori kao žrtveni jarac. Ma koliko to spadalo u pokušaj poetizacije fudbala i koliko fudbal izgledao kao alegorija religije, činjenica jeste da on negde pokreće sličan skup motiva i zadovoljava neke konvencionalne ljudske potrebe. U tom smislu moglo bi da se govori da je za sada samo istorijska slučajnost što je baš fudbal zauzeo to mesto, jer bi to morao da bude bilo koji drugi sportsko-društveni fenomen sličnog sadržaja i ponude.

Ono što je najstrašnije u današnje vreme jeste uloga i religijsko iskustvo na takmičenjima samog vernika, gde postaje tako očigledno kakva sve izvitoperenja doživljava čitava ideja religije. Kao većina ljudi tako i sami fudbaleri nepoznaju suštinu religije i zato njihov odnos prema njoj postaje vulgaran i često samo psihološki. Ona je za takmičara u sportu deo rituala pripreme za utakmicu, trku, borbu i tu se vidi njen psihološki efekat; ona je zloupotrebljena u korist nekih niskih motiva kao što je gol ili pobeda. Kroz ovu racionalizaciju religije očitava se čemu ona ustvari služi današnjem sportisti, i to je jedan izrazit simptom njegovog licemerja. Posle Maradonine „božje ruke” koketiranje samih igrača s religijom može se donekle razumeti i kao deo neke fudbalske mode. Nije toliko tragično što je Maradona sam pre više od dve decenije jednu gnusnu prevaru doveo u direktnu vezu sa Bogom većšto fudbaleri i sportisti sve češće dovode Boga u kontekste koji njima samo odgovaraju i pozivaju se na njega kad god treba da prekriju svoje sportske i ljudske slabosti. Ono što se vida na terenima i van njih su kolaži blasfemije; vide se krstovi i hrišćanska ikonografija u vidu nakita, natpisa, tetovaža, onda ritualno krštenje, poza molitve, pogledi ka nebu, „prizivanje zalud imena božjeg” u prelomnim trenucima ili direktno skandiranje. Dovoljno bi bilo pratiti pripreme brazilske reprezentacije samo na jedan dan da bi se primetilo koliko je ona u fudbalu poprimila jedan groteskan oblik i nije samo banalan deo taktike i psihološke pripreme. Pored mesta gde je ona postala deo mode ili predmet lične promocije ova pojava je najosetnija baš tu gde je religija istorijski sklupčana sa patriotizmom i gde njena ikonografija i rituali služe kao potvrda rodoljublja i to većinom fudbalera koji igraju za nacionalne timove.

U svemu tome se uglavnom radi o prostim i površnim ljudima koji nemaju pojma o istinskoj duhovnosti, sveprisutnom svetom duhu, a pre svega o drugom čoveku kojeg bi trebalo da vole i poštuju, koji je u stvari i sam stvoren „po božjem liku”. Mada se treba nadati, koliko god to bizarno izgledalo, da će se ti „vernici” onako prepoznatljivo prekrstiti ne samo pri izlasku na teren, posle gola ili promašene šanse već i kad svesno prevare protivnika ili kad ga pred njegovim nosom povređenog iznose na nosilima.

Jačaju veze fudbalskih zvezda i crkve

Nažalost, licemerju i lukavštini današnjeg profesionalca nema granica i teško je očekivati da će se u dogledno vereme dogoditi neko instant produhovljenje. Kao što postoji već tradicionalna veza između sportista i politike, koja im služi za očuvanje visokih društveno ekonomskih pozicija, dobijanju diplomatskih pasoša i slično, sve je primetnija veza između fudbalskih zvezda i crkve. Neko ipak treba da očisti dušu i ispovedi bogohuljenje, sve prevare, manipulacije, razvrat, srebroljublje. I sva ktitorstva, finansiranje crkvenih projekata i razne vrste donatorstva su samo moderan vid indulgencija koje sveštenstvo ili samoprozvana „božja administracija” oberučke prihvata i odobrava.

Mnogima na svim tim mestima, u južnoameričkim favelama, prašnjavim afričkim ulicama ili getoiziranim predgrađima evropskih metropola, gde je i većina samih igrača odrasla, fudbal i religija su jedini smisao života i nada. To je njihovo „iluzorno sunce” koje ih na trenutke otima od bede i bola. To je dobro poznato. Oni odmalena odrastaju u duhu svoje vere, ali ne vere kao duhovnosti i pijeteta već vere kao jake psihosocijalne sile i upravo u tome leži cela tragedija iskrivljenog razumevanja i praktikovanja religije.

Pošto su popularni mediji i majstori komunikacije napravili od igrača figuru zvezde i estetskim tehnikama samo njima svojstvenim obdarili ih posebnom aurom uglavnom za svoju upotrebu, zašto onda i van komercijalnih svrha on ne bi bio iskorišćen kao deo strategije samih fudbalskih ljudi i svemoćnih pi-arova. On u smislu „nove religije” uglavnom i sam svestan toga mora da odigra ulogu sveca koji ispunjava potrebu kulta osobenosti i veličine, a on je hteo to ili ne njegov trenutni istorijski oblik. Da li odlazi na otvaranje, priredbe, škole, zemlje trećeg sveta u svojstvu ambasadora ili promotora neke humanitarne organizacije, iz obaveze prema klubu ili nekoj fudbalskoj instituciji, po nalogu svog moćnog sponzora, on u svakoj prilici pre svega služi isključivo razvoju fudbala i kao pogleda na svet i kao načina života. U vestima i propagandnim programimase vide veliki fudbaleri dočekani kao mesije kako stoje pred klincima iskolačenih očiju, špalirom vrištećih tinejdžerki ili kako igraju fudbal sa siromašnim Afrikancima u nekoj prašnjavoj zabiti. Njima nije teško da odu i u najudaljeniju tačku sveta gde treba propagirati i propovedati fudbal, jer se na svim tim mestima regrutuju i stvaraju budući poklonici i obožavaoci. Važno je da industrija fudbala doživljava ekspanziju i zahvata sve veći broj ljudi a to dali će oni biti direktni učesnici ili pasivni konzumenti nije primarno. A ti moderni proroci ne donose bolje sutra i smislenost života već iluziju; ne donosi im knjige i ne grade škole, ne uče ih ljudskosti već im grade fudbalska igrališta, donose dresove i lopte. Ali ne kao rekvizite već kao relikvije.

Svaki pokušaj demistifikacije u smislu kritike ili razotkrivanja odnosa u modernom fudbalu unapred je osujećen. On nesme da izgubi svoje magično dejstvo, ljudi treba da imaju iracionalan odnos prema njemu, da štoviše „uđe u krv” u krajnjoj liniji da opstane kao neka vrsta društvene patologije.

Dok čovek ne pronađe ponovo Boga u sebi i nepronađe put ka istinskoj religiji ostaje opasnost da nam svetlost reflektora i obasjana sportska pozornica bude jedino svetlo budućnosti.