Обамина светска премијера

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 20. јула – Барак Обама је посетом Авганистану почео своје премијерно, у својству кандидата за председника САД, непосредно представљање свету који га дочекује као весника – жељених а обично тешко остваривих промена у међународним односима. На делу је „глобаманија” – мисле поједини хроничари, налазећи да се за илиноиског сенатора широм планете везују и неуобичајено велике наде, снажно медијски распламсане, чије надирање надмашују досад познату прихватну моћ реалности…

Не памти се када је последњи пут неки претендент за кормило Беле куће изазвао толико оптимизма изван Америке, као сада Обама. Очекује се, уз остало, да би његовом евентуалном изборном победом почетком новембра, свет почео да излази из кризе поверења и одавде годинама форсираног недовољног уважавања других актера.

Обамина „светска премијера” је спектакуларно – деликатна. Иностранству је стало да Америка постане кооперативнија, њој је стало да јој се осетно поправи, сада врло погоршани, међународни имиџ, Обама је „невиђено популаран у иностранству”, али – постоји и бојазан да је тешко одредити дозе толике чежњивости, па да би „предозираност” могла да америчке бираче нагна да предност дају континуитету, који више оличава републикански кандидат Џон Мекејн.

Када се погледа, још не сасвим прецизирани, програм Обаминог „странствовања”, примећују се да креће од ратишта а да стиже до главних савезништава. Од „проширеног Блиског истока” (у који су увршћени и Авганистанци, уз подразумевајуће турнејске контакте са Израелцима, Палестинцима, Ирачанима, Јорданцима) ка Европи, где ће се представити Немцима, Французима и Британцима.

Сличну одисеју предузео је, прошлог пролећа, Мекејн али је она пропраћена са знатно мањим публицитетом. Медији су на страни демократског кандидата, пребацују присталице републиканаца. С новинарске тачке гледишта, ствар није спорна: Обама је новост (уз остало, као први црнац с озбиљним изгледима да доспе до врха суперсиле, или било које силе) а ветеран Мекејн спада у „већ виђено”.

Али, бити „ударна вест”, значи и бити „на удару”. Тако се упозорава да се Обаминој иностраној турнеји указују не само ванредне шансе него и класични ризици.

Листа вагања могућних плусева и минуса је подужа. Износимо овом приликом делимичну збирку нагињања стратешко-изборних теразија на једну или другу страну.

Прво, Обамини саветници кажу да он у иностранству „није ради изборне кампање већ због подробнијег упознавања с кључним међународним изазовима”. То поручују, свесни ризика да би ривали могли да турнеју представе као његово веће придавање важности спољном фактору него домаћим бирачима.

Друго, Мекејнов тим већ је раширио тезу да Обама „није један од нас”, асоцирајући на чињенице да му је отац био Кенијац а очух Индонежанин, обојица муслиманских корена. С тим у вези, највероватније, републикански кандидат је појачао „патриотски курс” прогласивши гесло „Отаџбина пре свега”, па би могао да ривалску турнеју прогласи за „Обамин повратак иностранству”.

Треће, Обама настоји да текућом мисијом себе потврди као политичара квалификованог за све сложеније светске изазове. Успе ли му – неутралисаће ће веће супарниково искуство и повећати изгледе (сада по анкетама има предност од шест-седам процената) за изборну победу.

Четврто, ванредна медијска пажња коју ужива, увећаће престиж демократском кандидату, али ће га и изложити појачаном проверавању. Свака његова евентуална омашка добиће, извесно, значај вести дана и оспорити му компетентност.

Пето, степен прихваћености америчких председничких кандидата у свету био је, последња два пута у обрнутој сразмери са исходом овдашњих избора. Оба пута је победио споља непопуларнији Џорџ Буш.

Шесто, контрирање свету, изазвало је ефекат пословице „Ако ме једном превариш ти си крив, а ако ме други пут превариш ја сам крив”: већина анкетираних Американаца сада сматра, наиме, да се Америка под Бушем „креће у погрешном смеру”.

Седмо, поштују се, ипак, постојеће надлежности. Обама је казао да ће на турнеји „више слушати него говорити” а његов штаб тврди да у иностранству „неће ни давати политичке изјаве нити преговарати”, јер „Америка увек има једног председника и то ћемо поштовати” – прецизирала је Обамина саветница за спољну политику Сузан Рајс (само презимењакиња садашње шефице дипломатије).

Поменуте околности сугеришу да је Обама на врло осетљивом тесту. Треба да нађе праву меру између жељеног поправљања америчког имиџа у свету и потребе – каква је регистрована и међу Американцима – да о својим стварима одлучују они а не спољни навијачи.

Истраживања јавног мњења показују да се овде знатно више верује у Обаму него у Мекејна као „поправљача америчког имиџа у свету”. Неизвесности у погледу изборног исхода ипак опстају, док се очекује „подесна доза космополитизма и патриотизма”.

Вискотиражни „Ју-Ес-Еј тудеј” је, ове недеље, објавио уводник у коме констатује да је глобализација постала таква реалност да и Америка мора да више уважи друге земље и културе. У сопственом, а и у општем интересу који се, у извесној мери, одржава и у спољном „таласу оптимизма” према Обами. Он лично је, у међувремену, предузео кораке да очекивања од њега не буду претерана, бар не толико – да га лише прилике да их (председнички) примени.