Нема евре, има сина

У понедељак ме телефоном позва другар Миша, економиста, и предложи да пођемо у праву градску авантуру. Објасни ми да колегиница из Крушевца има сина, бруцоша на правима, и да га је замолила да му нађе смештај. Додала је да она не може за стан да плаћа више од 150 евра и да се према томе владамо. Али, замолила је, будући да њен син учи наглас и воли сам да буде у стану, а у Београду познаје само центар, да се Миша мало потруди и у "кругу двојке" му нађе станчић.

– Шта је тим људима из унутрашњости? Сви би хтели да живе у центру главног града и да их то што мање кошта. Као да су пупчаном врпцом везани за Теразије. Кад смо ми почетком шездесетих почињали студије, најважније нам је било да нађемо слободан кревет, па макар и на периферији града – искористих прилику да кажем Миши на Тргу Републике, где смо се касније срели, док је његов млади гост Михаило куповао сладолед.

Да ли се Миша шалио или не, тек наша потрага за станом била је права авантура. Најпре смо дигли руке од смештаја у центру, где су се издавали једнособни, двособни и трособни станови по цени од 300 до 800 евра. Па, и кад бисмо у недељницима који објављују само огласе наишли на гарсоњеру за издавање, убрзо бисмо сазнали да смо закаснили. Још кад би нам власник саопштио по којој цени је издао гарсоњеру, дигла би нам се коса на глави.

Миша и ја смо посетили и неколико агенција за издавање станова и у свакој уплатили чланарину од 2.000 динара. Тамо су нам дали наду да ћемо брзо решити тај проблем, али се у наредна два-три дана нико није јављао. Укапирали смо да све те агенције у понуди врте исте станове. То смо закључили на основу адреса, а када смо изразили жељу да видимо макар стан од тридесетак квадрата, рекоше да смо и ту закаснили.

Једног јутра позваше Мишу, а он потом мене, да погледамо собицу на Карабурми, у згради која је још у изградњи. Попели смо се на други спрат куће која је била само стављена под кров и омалтерисана. На крају дугачког ходника показали су нам собу која је имала врата склепана од дасака одбачених на градилишту. Уместо прозора отвори су били прекривени поливинилском фолијом. На бетонском поду налазио се стари душек. Када нам је агент агенције за издавање станова рекао да нам то нуди за 120 евра, само што га нисмо задавили.

– Да нећете можда за те паре пун комфор, господо? – био је још безобразан тај уфирцани бизнисменчић.

Враћајући се са Карабурме, подсећам Мишу на дане нашег студирања и довијања за смештај. Још онда се знало да се собице за смештај студената и самаца издају у септембру по највишој цени. Тада навале студенти из унутрашњости, који не испуњавају услове за смештај у студентским домовима и тако повећају потражњу собичака. Главна берза у то време је била на Тргу Маркса и Енгелса, где су се сваке вечери испред "Борбине" зграде окупљале газдарице, понеке у шлафроку и плетећим иглама у рукама, чекајући станаре. Ко не успе да нађе заједнички језик са газдарицом, мора да сачека јутарња издања новина и из говорнице почне да окреће бројеве телефона. Ко је имао среће, исте вечери би пошао са газдарицом до дворишне кућице где му је она показивала собицу преграђену завесом и лежај на којем ће спавати. Исте ноћи нови станар би добио упутства о кућном реду. Купање је једном недељно када се бојлер укључује, светло се гаси у десет сати увече, никакве посете се не примају, сем родитеља, и то само у току дана. Умивање је на кухињском лавабоу, а тоалет је на ћошку дворишта. Газдарица покаже своју доброту само прве ноћи, ако је са студентом стигао и отац са картонским кофером у руци. У кухињици сви поједу у сласт донето печено пиле, мало сланине, црног лука и све то залију ракијом из чокањчета. Газдарица обећа оцу да не брине за своје дете, довешће га она у ред ако је мало несташно, а он би требало сутра да порани и ухвати први воз за завичај. И да му више не пада на памет да долази на ноћивање. За тај "удобни" смештај у соби са још два или три непозната цимера плаћало се толико да газдарици буде довољно, а студенту или самцу остане нешто пара да може да се прехрани до наредног месеца.

Док смо у пратњи власника разгледали једнособан стан у Таковској улици, од којег смо одустали кад нам је саопштена цена од 400 евра, показивао сам кроз прозор млађаном Михаилу и другару Миши приземљушу поред аутобуске станице, одмах изнад Улице 27. марта, у смеру ка Булевару краља Александра.

– Е, видите, ту сам право са тротоара кроз прозорче упадао у собу са шест кревета и спавао у кревету са земљаком, чије дугачке ноге само што ме нису голицале по носу, а и моје његову браду – сетих се мог илегалисања 1964. године.

После неколико дана, кад смо спали с ногу табанајући по Београду и када нам се ниједна агенција није јавила, закључисмо да са 150 евра не можемо да нађемо пристојан смештај чак ни на периферији престонице. Опет смо били на Тргу Републике. Михаило оде да погледа неки филм у биоскопу "Јадран", а Миша и ја седосмо у кафићу преко пута.

Он нервозно поче да трља руке, стиска вилице, никако поглед да смири. Видим да га је стисла велика мука. Рекох му да би можда боље било да ми каже ако га нешто мучи.

– Ништа, мораћу Михаила да примим за неко време под свој кров. Некако ћемо се стиснути, а Јованки и ћерки ћу рећи да то неће потрајати. Морам да му помогнем. Знаш, он је мој син... – једва процеди Миша.

Зинух толико да ме чељусти заболеше.

– Није то никаква моја колегиница, већ познаница са семинара на Копаонику. Били смо само једну ноћ заједно, ето, пре 19 година и видео си последице. Сада ћу држати "бомбу" у кући. Па, ако експлодира, оде све до ђавола. Мислим, ако се случајно открије да је то мој син, а и полубрат Снешкин – рече климајући главом.