Почаст дедовини

ТВ аутор Милан Поповић, још од серијала „Задња кућа, Србија”, интересује се за српско село храбрећи све оне који су решили да се боре за своје парче земље. И данас је исто... Поповић наставља своју мисију у серијалу „Моја дедовина” (РТС 1), отварајући очи свима онима који су заборавили своје корене, али и колико је Србија заправо лепа и колико живота има и ван светлости велеграда. У ово су се уверили и сви они које је пандемија вируса корона затекла између четири бетонска зида и који су уточише успели да пронађу на бабином и дедином огњишту.

– Тај тренутак „затварања” чинио се као тежак за народ, али историјска шанса за српско село. Да бар један део народа схвати шта значи сачувати дедовину – објашњава Поповић како је заправо дошао на идеју да реализује овај серијал.

– Прво смо срамежљиво информације пустили по друштвеним мрежама, онда слали мејлове локалним организацијама, па касније и пустили спот, а онда нас је засуло на стотине пријава. Тај тренд се наставља. Људи нам јављају приче, шаљу слике и желе да тиме одају почаст неким породицама – открива овај аутор.

Посебно је поносан на то што су оживели феномен „српске мобе”, испомоћи пријатеља, кумова, комшија, што су се на делу видели рад и слога.

– Отуђили смо се, успавали, кренули неким путем који ће много коштати наша поколења, а мислим да овај серијал покушава да мало „тргне” људе и покрене их – поручује Поповић и препричава догодовштине са снимања:

– Пре неколико недеља нам се срушио цео један зид на старом салашу, у једној епизоди нам је инспекција наложила да растуримо део који смо средили, у другој епизоди смо избацили 23 приколице ђубрета, понегде смо имали „трезне” мајсторе, па су нам кола кретала низбрдо. Понегде су нам кола буквално отишла низбрдо, па смо их вадили ланцима и тракторима. Било је и змија у кући, пухова под патосом, милиције коју зову љубоморни рођаци. С друге стране, затекло нас је и лоше време са све градом и скоро поплавама, налазили смо муницију из Првог светског рата у старој фасади куће једног солунца, а било је и смртних случајева у фамилији наших домаћина...

– Понекада се десе и необјашњиве ствари – као када наш домаћин прича на гробљу како му је деда био „несташан” и јурио друге бабе и саплете се о бабин гроб и умало не поломи ногу. Сви су из екипе повикали: „Јел’ видиш не да ти баба да причаш бруку!”.

Будући да га тема српског села одавно интересује, питамо га да ли се нешто у међувремену променило у нашој колективној свести и да ли је бар мало успео да утиче на оне гледаоце којима је Београд једини сан?

– Мислим да нама много треба да схватимо очигледне ствари. Српско село је требало да нађе место у нашим животима као место додатних послова, одмора, ранчева, салаша, туризма, органске производње, а не као место на које селимо људе из града да сеју кукуруз и гаје 20 крава. Село је требало да постане место у коме људи из града успоравају време, квалитетније се хране, више крећу, додатно зарађују, пуштају децу да здравије одрастају, макар три дана недељно. Не допуштају да се дедино и бабино огњиште угаси, чисте свој бунар за, не дај Боже, црне дане и чувају га као склониште за нове генерације.

Међутим, Поповић не одустаје. Од краја фебруара креће нова авантура, крећу нова снимања, а до тада обилази најинтересантније локације. Има несвакидашњих прича. Од оних да је домаћин имао деду који је преживео заробљеништво и од тада би сваких шест месеци легао у мртвачки сандук да му не омали, преко оних потресних које сведоче о страдању читавих фамилија у ратовима и на крају до жеља и планова вишечланих, великих, породица које желе са децом да од дедовине направе рај на земљи.

РТС већ увелико припрема Новогодишњи програм. Поповић је годинама активно учествовао у његовом креирању и на то је веома поносан. Ипак, последњих година доста је критике упућено на неинвентивност телевизија када је реч о осмишљавању овог специјалног програма.

– Јавни сервис је од пре седам година променио приступ новогодишњем програму. Ту прву годину могу сматрати својим већим ауторским доприносом (када је програм био обликован као такмичење региона Србије), а касније сам био сценариста и део већег тима који га реализује. Последњи ауторски посао на шоу програмима ми је био на пројекту „60 најлепших народних песама” и све што наликује томе је јако напоран посао. Генерално, када говоримо о телевизији, креирању било чега за овај медиј – из угла неког ко никад те послове није радио – све може да делује и као селекторски посао у фудбалској репрезентацији. Сви могу да „одраде” то, али никада нису стајали крај беле линије. Ја одговорно тврдим да би највећи део критичара разних ТВ садржаја (а нарочито их има међу онима који никада нису урадили ништа озбиљно на телевизији) пао у несвест кад се укључи црвена лампица на камери. Међутим, критика публике мора се слушати, пратити и мора нас усмеравати да радимо боље – врло је критичан Милан Поповић.