Пећински човек волео да пева

АРХЕОЛОГИЈА
Није то чинио ни у купатилу, нити пред огледалом као данашњи мушкарци. Пећински човек је волео да певуши у својем боравишту – пећини, у којој се глас најбоље разлегао. На основу чега се то зна?

Наш прадавни прапредак наносио је најдебље наслаге тамножуте боје на местима најгласнијег одзвањања, опонашајући, без икакве сумње, гласање животиња које је сликао.

У млађем палеолитском добу становници су, вероватно, свој слух изоштрашавали распознавањем каквоће одјека у појединим удубљењима подземног каменог станишта која је украшавао цртежима, приказујући их, можда, као део обреда певања. Такав суд изриче стручњак за акустику Јегор Резников, истраживач на Универзитету Париз десет у Нантеру, проучавајући рана човекова пребивалишта у Француској.

Палеолитски житељи који су настањивали Европу пре 10.000 до 40.000 година су проводили много времена у пећинама, боравећи дуже или краће, нарочито у хладним седмицама и месецима. Неуморни ловци у сталној потрази за храном ту су налазили сигурно склониште од мраза и грабљивица.

Путоказ у помрчини

Носећи бакље које су слабашно обасјавале узане пролазе, оглашавали су се довикивањем и подврискивањем истражујући завоје и пукотине на својем путу, што увелико подсећа на савремен сонаре, уређаје за мерење дубина и одређивање растојања под морем. Одјекивање вике од околних стена био је једини путоказ у помрчини који је трагачима уливао какво-такво поуздање.

Када су напустили спиље у којима су живели, остали су пространи зидни цртежи с насликаним бизонима, мамутима, козорозима и другим ондашњим животињама најчешће у виду крупних црвених мрља дуж подземних ходника и кутака. Изврстан доказ за то је чувена пећина Ласко на југу Франуцске с хиљадама насликаних обриса жвотиња и људи.

Осликавање пећина представљало је карику у обредима палеолитских људи, попут најранијих веровања, укључујући певање и свирање, сматра Јегор Резников. Звиждаљке и свираљке начињене од костију пронађене су у многим подземним стаништима. Једино археолози нису знали да ли је цртање и свирање било у икаквој спрези.

Посумњавши у могућу везу, Јегор Резников је искористио одзвањање гасова да би проучио звучне одлике пећина широм Француске. Извесна испитивања су спроведена у протеклих неколико година и обједињена су с најновијим сазнањима. Како је то изведенео?

Спрега звука и слике

Увежбани певачи послати су у пећине да би се испитали разноврсни звуци и висине тонова на различитим положајима. Места с највишим одјеком или јачином и јасноћом су обележена, а касније унета на карту. Већина палеолитских цртежа, у појединим случајевима више од 90 одсто, поклопила су се или су били веома близу местима најбоље звучности.

Појединачне црвене тачке су, чак, уочене у најзвучнијим деловима тесних тунела којима су праљуди једино могли да бауљају у тмини. А то указује да цртежи нису случајно нацртани у најпространијим и најотворенијим просторима у којима је глас снажно одзвања, објашњава Јегор Резников. Извесни одјеци забележени на звучним тачкама звуче слично животињама осликаним на околним зидовима!

Имајући на уму да су палеолитски житељи у мелодијском погледу били обдарени, што им је олакшавало кретање кроз мрачне подземне лавиринте, вероватно су тај дар прослављали у спрези са цртањем. Зашто су превасходно бирали звучна подручја за цртање, ако нису желели да у својеврсном обреду обједине певање и сликање?

Обичај није никако ограничен на пећине: проучавања на појединим налазиштима под ведрим небом у Француској и Финској веома убедљиво поткрепљују спој звук-цртеж. На једном у покрајини Прованса, званом Језеро чуда, равна стена коју су археолози означили жртвеником прекивена је с више од хиљаду цртежа!

Звуци су се, по свему судећи, у виду одјека одбијали од водене површине појачавајући задовољство играња и певања. Зар није лако замислити славље уз песму праћену дувањем у рог?