Отисак времена космоса-близанца

КОСМОЛОГИЈА 
Шта је постојало пре почетка свега који научници називају „Великим праском” (Big Bang)? Општа теорија релативности није ни завирила у раздобље које се означује нултим временом (Т=0). Доскора су физичари сматрали да то нема научног смисла, да је то више религијска загонетка.

Свети Августин је још у четвртом столећу записао да „свет није сачињен у времену, већ од времена” и да је створен ни из чега. Време је започело тек када је утемељен, а Бог је вечан, изван времена. Када га је извесни радозналац питао „шта је Бог радио пре него што је створио васељену”, ранохришћански филозоф и теолог је сместа узвратио: „Припремао је пакао за људе који постављају таква питања”.

Савремена космологија учи да је појам времена бесмислен пре зачетка космоса, зато се мало ко усуђивао да изучава шта је претходило страхотној експлозији у којој је рођен (13 милијарди и 700 милиона година раније), из бескрајно мајушне тачке непојамно велике густине. Ако га замислимо као велики балон, он ни до дана данашњег није престао да се надувава (шири се 20 милиона километара у минуту!).

Досадашњи научни прорачуни и огледи приличо су веродостојно дочарали потоња збивања.

У минулих неколико година, међутим, уобличила се нова претпоставка, стручно названа квантно-гравитациона петља (LQG), наговешћујући да је „квантни скок” био претеча „Великом праску”, што значи да је садашњи космос проистекао из другог који се урушио. Али како је он изгледао и даље је без необјашњиво.

Наговештаји времена

Недавно је Адријен Ериксек из Калифорнијског института за технологију (САД) објавио да је рани космос, вероватно, задржао отисак времена пре „Великог праска”. Проучавао је космичко микроталасно позадинско зрачење (CMB), светлост исијану када је космос имао само 400.000 година (најраније детињство).

(/slika2)Иако се оно распростире, углавном, подједнако у свим смеровима, на појединим тачкама уочена су (сателит COBE 1992.) мајушна колебања (флуктуације) за која се претпоставља да су замеци каснијих галаксија, што је наговештај да нашем космосу исходиште неки претходни. Смелу претпоставку поткрепио на новијим подацима из мерења помоћу „Вилкинсонове микроталасне анизотропске летелице” (WMAP), одаслате 2001. да настави започета осматрања. Космос је, дакле, настао сам од себе (спонтано) из наизглед празног простора.

Ни остали физичари нису седели скрштених руку. Неколико месеци раније Алехандро Коричи, с Националног независног универзитета у Мексику, и Парампрет Синг, из Периметер института за теоријску физику у Канади, понудили су узбудљив одговор: космос пре непојамне експлозије морао је у великој мери да личи на садашњи. Своје тумачење обзнанили су, као и Адријен Ериксек, у угледном часопису „Физикал ривју летерс”.

Остала је загонетка за научна дочаравања (модели) која су одгонетала јединственост (сингуларност) заумног распрскавања ни из чега: да ли је на супротном крају догађаја тзв. квантно пенушање или уобичајено простор-време? У случају да је постојало квантно пенушање, не може се говорити о простор-времену, ни појму времена уопште.

Изучавање које смо обавили показује да је на другој страни космос као наш, наглашава Парампрет Синг.

Закључак се заснива на претходећем проучавању, са извесним битним разликама. Прошле године је Мартин Боџоволд, физичар са Пен стејт универзитета (САД), показао је да је космос с друге стране „квантног скока” опстојао. Иако су математички прорачуни ваљани, ниједно посматрање из нашег не води разумевању бившег.

Алехандро Коричи иПарампрет Синг су додатно приближавање извели помоћу једначине назване квантно ограничење, доказавши да је извесно колебање у обиму и побуди (импулс) из старијег космоса сачувано. А то значи да су владали исти физички закони и, нарочито, исти појам времена као у садашњем. Данашњи би могао да се одликује многим истоврсним својствима као претходник у истом раздобљу уочи „Великог праска”. У том смислу имао би властиту слику у огледалу, с границом коју означава „Велики прасак” или „квантни скок”.

Пре него што се урушио у себе (бескрајно сабио), морао да је буде као наш када бисмо могли да завиримо у само настајање.

Праисторија праисторије

Постојање космоса-близанца не мора нужно да значи да је свака појединчна особина једнака у оба: то не подразумева, на пример, да је неко други живео ваш живот. Као што двоје близанаца немају исте отиске прстију. Чак су се и галаксије, можда, обликовале и распоређивале на другачији начин.

Први летимичан наговештај времена уочи настанка нашег космоса – последњи у низу ширећих и скупљајућих – нешто раније обелоданио је професор Мартин Боџоволд, са Пен стејт универзитета (САД), у часопису „Просидингс оф Ројал сосајети А”. Задивљујући увид у праисторију праисторије. Описано Општом теоријом релативности Алберта Ајнштајна, пре готово једног столећа, порекло „Великог праска” је с математичког гледишта бесмислено стање – јединственост (сунгаларност) без запремине (једнака нули) бескрајне густине и бесконачно загрејане (енергија). Уобичајено тумачење је да је све, укључујући време, отпочело тим догађајем без премца, отуда није смислено запитати се шта је било раније.

Са својим сарадницима он је у мислима закорачио у непознато, у доба пре „Великог праска”, ослањајући се на нову теорију која обједињује општу гравитавију и квантну теорију (свет честица ситнијих од атома) да би успоставио оквир за питалицу: да ли је томе ишта претходило? Вративши у промишљању наш космос унатраг, као када окрећете уназад казаљке на сату, открио је да је почетна тачка имала најмању запремину које није једнака нули и највећу енергију која није бескрајна. Из математичких израчунавања указала се пукотина у непрозирном зиду постања.

Испилио се обрнути космос с друге стране „Великог праска”, слика у огледалу нашег, који се шири с протицањем времена обрнутим смером!

И као у овом космосу у којем обитавамо, умешало се начело неизвесности Вернера Хајзенберга које уводи суштинска ограничења да сазнамо како је онај изгледао. Учење се тиче, наравно, темељног одређења квантног света да не можете (ма који посматрач) у исти мах знати (измерити) и положај и брзину субатомске честице. Ма колико математички исходи били тачни, никада нећемо до краја сазнати колики је био и да ли садашњи веродостојан умножак пређашњег.

Вечно враћање у свему истоветног космоса онемогућено је очигледним „космичким заборавом”.

Двојица Француза, близанци Игор и Гришка Богданов ухватили су се укоштац с главоломном загонетком годинама раније, што је посведочено у књизи „Пре Великог праска” која се на самом измаку 2006. појавила на српском језику (издавач Мегатренд универзитет). Објашњавајући шта су бројни блистави мислиоци саопштили, закључили су да у „срцу таме” нешто постоји – сто милијарди пута ситније од атомског језгра, нулта димензија или замишљена тачка, без величине и ван времена – чиста информација. А то значи да је сам прапочетак, претходница „Великог праска”, математичке природе.

Својеврсни „математички код” космоса – порука утиснута у исконској нули, као што је то генетички кôд за људски род.