Дефилеом бродова обележено сећање на обнову „Панчевца”

У знак сећања на догађај од пре 75 година – пуштање у рад обновљеног Панчевачког моста и потврде да су совјетски и југословенски народи заједно исписивали странице књиге херојске историје својих земаља – јуче је одржана пригодна свечаност. Oрганизовали су је Представништво Росотрудничества у Србији – Руског центра за науку и културу „Руски дом” и Министарство унутрашњих послова Републике Србије. Уз пратњу оркестра Министарства одбране „Станислав Бинички” приређен је дефиле бродова речне полиције МУП-а Србије с проласком испод Панчевачког моста. Присуствовали су Митар Јокановић, представник Дирекције МУП-а Србије, Александар Живковић, државни секретар Министарства одбране Србије, представници руководства Панчева, Адам Софронијевић, директор „Србијамарке”, представници дипломатског кора Русије, Представништва Росотрудничества у Србији, Александар Тимофејев, историчар са Института за новију историју Србије...

Јевгениј Баранов, директор Руског дома, истакао је да Панчевачки мост није само објекат који повезује Београд с Панчевом и северном Србијом већ је то првенствено симбол гвоздене, нераскидиве везе која спаја наше народе. У знак сећања на овај важан историјски догађај „Пошта Србије” издала је специјалну марку.

Историја моста на Дунаву на овој локацији ипак је нешто старија од Панчевачког моста какав данас знамо. Изворни речни дунавски колос отворен је 10. новембра 1935, и то је био први стални београдски дунавски мост. У саобраћај га је свечано пустио кнез Павле у присуству бројних званица, међу којима је био и тадашњи градоначелник Влада Илић. Градња речне саобраћајнице с луковима и лучним обалним стубовима, назване Мост краља Петра Другог, привукла је пажњу стране јавности јер је он у то време био међу највећим у Европи. Али тек што су грађани почели да га користе, априла 1941, постао је једна од првих инфраструктурних жртава рата.

Окупатор који је убрзо ушао у град почео је са обновом уз помоћ стручњака и пољских заробљеника. Обновљен је 1942, али само две године касније нове ране му наносе борбе за ослобођење. Одмах после рата било је јасно да мост мора да се врати у живот што пре, али обнова је одлагана због обима посла. Како би овај процес био убрзан, Југославија се за помоћ обраћа совјетском руководству. Савет министара СССР-а одлучио је 27. септембра 1945. да овај задатак повери специјалном грађевинском одељењу. Радовима је руководио генерал-поручник техничких војних јединица Владимир Головко, који је 1942–1944. био начелник железничке војске Црвене армије. Главни инжењер био је један од истакнутих совјетских градитеља мостова Николај Колоколов. Управо је он направио план према којем би се радови завршили за само годину дана (према проценама југословенских инжењера радови би трајали најмање три и по године). Послератни Мост Црвене армије свечано је у саобраћај пуштен управо на јучерашњи дан 1946. Београђане је, као такав, служио до половине шездесетих година прошлог века, када је детаљно реконструисан.

Годинама, до изградње Пупиновог моста, био је једини над београдским дунавским током. Убрзо после добијања новог моста све више грађана, стручњака и иницијатива залагало се за његову детаљну обнову. И није да је надлежни нису најављивали, али на најавама је све и остало. Уз образложење да се прво мора изградити мост на Ади Хуји. А када ће то бити, нико не зна јер почетак његове градње градски оци селе из године у годину.

Зато и даље и све учесталије страхују грађани који пролазе „Панчевцем”, али избора немају. Док се чека нови мост, у међувремену је стигао и хладан туш – изјава Зорана Дробњака, првог човека „Путева Србије”, да Панчевачки мост треба срушити и на његово месту градити нови. Мора ли да дође до рушења и на основу чега је то Дробњак проценио до дана данашњег на два наша упита на ту тему из овог предузећа одговоре нисмо добили. Али зато су стручњаци за градњу мостова изричити – рушење моста је луксуз, много богатије земље знатно старије мостове од „Панчевца” обнављају и проширују, а не руше их. И додају: „Обнова, ојачавање и проширивање неког моста одавно није за грађевинску струку филозофија.”