Стихови преточени у музику

Недавно објављена Антологија српске соло песме, у избору музиколога Ане Стефановић, представља значајан подухват Удружења композитора Србије у области музичког издаваштва. У пет свезака први пут су објављене поједине соло песме наших композитора, а књигу је финансијски подржао градски Секретаријат за културу на конкурсу за капитална издања у области уметности и друштвених наука. У уређивачком одбору били су и професори Мирјана Живковић, Властимир Трајковић, Милош Заткалик и музиколог Неда Беблер.

Селектор Антологије Ана Стефановић докторирала је музикологију на Сорбони на теми „Развој односа музике и текста у француској барокној опери”. Ради на Факултету музичке уметности у Београду, а сарађује као истраживач при Центру за барокну музику у Версају. Поред односа музике и текста, поље њеног научног интересовања односи се и на филозофију и естетику музике.

Који временски период је обухваћен овом антологијом?

Распон обухваћен Антологијом креће се од првих песама Јосифа Маринковића, насталих око 1880. године, па све до 2002. и опуса Властимира Трајковића; у стилском погледу, од раног романтизма до постмодернизма. За тих 130 година написан је велики број соло песама које су поред хорске музике најзаступљенији жанр у српској музици. Рад на овом избору је утолико био тежи али, са друге стране, и захвалнији јер су баш у овом жанру настала нека од најуспелијих остварења у српској историји музике уопште. Антологијом је обухваћено 112 песама од 26 аутора, и она је резултат дугогодишњег бављења овим жанром.

Којим критеријумима сте се руководили при избору?

У избору су ме руководила три критеријума: први је естетски ниво, имајући пре свега у виду нешто што је лични печат композитора, потом професионални захтеви, као и потпуност у преношењу поезије у свим аспектима који се намећу композитор: прозодија, ритмика, метрика, композиција, версификација и семантички аспект текста.

Соло песма је само привидно једноставан жанр, релативно једноставне текстуре (глас и инструментална деоница). Међутим, у сусрету музике и другог језичког медија, музике и књижевности, ствара се сложенија ситуација коју композитор мора да реши. Треба да њено значење адекватно пренесе у музику, и да успостави равнотежу између текста и онога што је његова музичка транспозиција. Однос музике и текста зато је један од најживљих теоријских проблема у европској музичкој традицији од почетка 17. века.

Колико су наши композитори у томе били успешни?

Да би се написала успешна соло песма треба да се стекне неколико услова, независно од историјског и стилског контекста. Пре свега, треба да постоји јасна музичка инвенција или инспирација аутора, потом његова професионална компетенција и, најзад, оно што је кључно за соло песму: да композитор има посебан сензибилитет за поезију. Уколико тог осећаја нема, песма не може да дође до оних естетских вредности до којих долази онда када таква аутентична мотивација композитора постоји. Веома изражен осећај за поезију имали су и имају многи српски композитори соло песме, међу њима Јосиф Маринковић, Милоје Милојевић, Дејан Деспић.

Какав поетски сензибилитет су показали наши композитори у избору стихова?

Можемо рећи да је ово и једна музичка антологија српске поезије. На почетку соло песме имамо оријентацију према српским романтичарима (Змај, Јакшић, Радичевић), док је генерација Коњовића, Милојевића и Христића у великој мери бирала савремену, њима блиску поезију, као што је Дучићева. Компоновано је и на поезију хрватске и српске модерне, дубровачких петраркиста, немачких романтичара, француских парнасоваца. Љубица Марић се у својој „Чаробници” вратила Вергилијевим „Буколикама”, тако да је распон тема проширен све до антике. Дакле, од Вергилија до Малармеа, од романтичара до Десанке Максимовић и Раичковића.

Да ли има песника на чије стихове нема композиција а то заслужују?

Изненађујуће је да нема композиција на поезију Милана Ракића или их, у скромној мери, има на стихове Црњанског. Може се претпоставити да је поезија која има своју јаку мелодију и прегнантну експресију у извесној мери спутавајућа за композиторе. Познат је историјски пример да је Рамо одустао од компоновања по Волтеровом либрету „Самсон” сматрајући га сувише сложеним да би био стављен у музику. Као да је одређена поезија, као таква, довољна самој себи... 

Да ли песме у Антологији успостављају неки међусобни однос?

На више начина. Неке песме су настале на исте стихове. На „Камену успаванку” Раичковића писали су и Драгутин Чолић и Иван Јевтић, понудивши различита поетичка решења. Комуницирају и тако што се српска соло песма на неки начин враћа самој себи. Дејан Деспић се деведесетих година 20. века вратио „Ђулићима” и Змају као инспирацији, па тиме и романтичарској форми соло песме, као својеврстан омаж почецима српске вокалне лирике.

Какве су савремене тенденције када је овај жанр у питању?

Све је израженија тенденција да се соло песме обједине у циклусе, што је у 20. веку приметно и у поезији. Постоји тежња да се соло песма прошири и направи једна комплекснија, чак драмска структура. Ту су и песме са различитим камерним ефективима, не само са клавиром, већ и камерним саставом, са неколико солистичких инструмената (виолина, флаута), па се извођачки састав чини све мање конвенционалним.

Зашто се поред толико соло песама изводи само неколико?

Ми немамо развијено музичко издаваштво, песме се не штампају, па извођачи немају материјал. Мноштво дела је у рукопису, и потребан је тимски рад стручњака да би се неспорне вредности наше традиције учиниле видљивим. Морамо се истраживачки односити према својој баштини, радити на критичким издањима дела појединих аутора, а то се не може реализовати без подршке и разумевања.

Познато је да су избори у антологијама чест повод за разне стручне полемике. Које су биле ваше највеће дилеме?

Свака антологија собом носи и једну личну ноту. Некад антологичар мора да бира између више успелих песама једног аутора. Настојала сам да избегнем замку „историјског значаја” и да у тај избор не преливам сентименте које наша култура има према појединим ауторима. Али ако бирате аксиолошки, а опет добијете историјску слику, и заступљене значајне композиторе и све стилске оријентације, онда то само по себи говори о зрелости и заокружености музичке културе из које је тај избор потекао.