Новембар општег незадовољства

И новембар је протекао у општем незадовољству. Опозиција је незадовољна влашћу, власт незадовољна опозицијом, а народ се ту и не пита. Не знам само зашто је власт незадовољна опозицијом, па овакву опозицију само може да пожели. Нека им бог поживи оног Ђиласа да онако самозадовољни могу, и поред огромних успеха, да покажу ту пожељну дозу незадовољства.

Неки грађани су своје незадовољство исказали на ауто-путу. Кад може багер на ауто-пут, можемо и ми пешице. Онда је багериста страдао, а страдали су и грађани од руке, боље речи мотке, параполицијских снага. Ови Вулинови их нису спречавали јер је један носио и чекић, а други је заборавио да понесе срп, давно заборављене симболе радничке класе, у коју је министар полиције некада слепо веровао.

Овај догађај је свака телевизија пренела на свој начин. Истина је ту негде у средини, између чекића и песнице. А да није телевизија с нациoналном фреквенцијом, помислио бих да живим у земљи с брдом проблема. Овако, спокојан сам и поред шачице фашиста на улицама, уживам и гледам у небо очекујући неку кинту из хеликоптера. А чим искључим телевизор, осећам неку нелагодност.

Незадовољни су и антиваксери јер им неки нови прописи ограничавају слободу кретања и заражавања осталих суграђана.

Грађани се буне против новог закона о експропријацији јер су осетили да влада, или бар неки из ње, имају модификован некадашњи поклич: „Друже Тинто, ми ти се кунемо!” Ваља просути тинту по тим уговорима које нам спремају.

Трачак задовољства приуштио нам је Пикси, који је упркос ФСС и корумпираним управама наших клубова успео да нам врати давно изгубљену веру у најважнију споредну ствар.

Како ствари стоје, и предстојећи избори ће постати најспореднија важна ствар јер се резултати већ броје.