Град Сунца Доменика Лукана

Политичка судбина западног Балкана – као и судбина свих малих државица са европске периферије – јесте да своје очи држи упрте ка центрима светске моћи, тамо где се, по правилу, преламају најважније одлуке по ток светских збивања. До јуче су проевропски оријентисани грађани Србије гледали с пуно наде ка Вашингтону, одакле се очекивао снажан подстицај ЕУ интеграцијама и владавини људских права – та није ли Бајден у својој предизборној кампањи управо то обећавао? – но уместо очекиване помоћи нове америчке администрације, уследило је наврат-нанос повлачење америчких трупа из Авганистана, а одмах потом и скандал са Француском око раскида уговора за изградњу подморница. Данас је поглед окренут ка Бону, где се у сенци тек завршених избора очекује формирање нове владе. С тим у вези, овдашња очекивања нису ништа мања него она у погледу недавних избора у Вашингтону: хоће ли нова немачка влада и одлазак Ангеле Меркел утицати на однос ЕУ према Александру Вучићу и хоће ли нови немачки канцелар, попут Меркелове, стављати стабилност и статус кво изнад свега? Хоће ли и даље жмурити на једно око у погледу лоших изборних услова, кршења људских права и недостатка медијских слобода на западном Балкану? Једном речју, хоће ли демократски принципи и солидарност и даље бити занемарени науштрб широко уврежене стабилократије?

Одговор на горње питање стигао је ових дана из Италије, где је суд у Калабрији осудио Доменика Мима Лукана, бившег градоначелника маленог градића Риаче (названог и „градом добродошлице” због помоћи пруженој илегалним емигрантима), на 13 година и два месеца затвора. Грех овог градоначелника састојао се у томе што је, током три мандата, успео да економски препороди своју сиромашну општину, заустави процес депопулације и отвори знатан број нових радних места – све уз помоћ миграната. Још 1998, када је први талас курдских избеглица запљуснуо калабријску обалу, Доменико Лукано је у томе видео изврсну прилику да отпочне велики социјални експеримент: уступио је придошлицама напуштене куће, омогућио најпредузимљивијима да отпочну приватни бизнис и адаптирају се на живот у новој средини, уз подстицај склапања мешовитих бракова између миграната и локалног живља. Доменикову формулу преузела су и нека друга места из ове сиромашне италијанске области погођена незапосленошћу чак већом од 55 посто. Име Доменика Лукана нашло се на листи 50 најутицајнијих људи света, по избору часописа „Форчун”, а о овом успешном градоначелнику-реформатору, који се, изгледа, руководио утопијским учењем свог славног земљака Томаза Кампанеле о „Граду Сунцу”, документарни филм снимио је и познати редитељ Вим Вендерс.

 Међутим, проблеми за Лукана настају у последњих неколико година, када Италијом почињу да дувају снажни суверенистички ветрови. Вођа десничарско-популистичке Лиге и тадашњи министар унутрашњих послова Матео Салвини јавно узима Лукана на зуб. На његов рачун износи низ увредљивих тврдњи, а непосредно пре него што ће 2018. године Лукано по први пут бити ухапшен, на њега ће бити пуцано у локалном бару а његови пси отровани. Након три дана суђења, на опште изненађење, суд ће му одредити готово двоструко већу казну од оне коју је тражило тужилаштво. Уз оптужбе за превару, проневеру, криминално удруживање и злоупотребу положаја, једна од оптужби гласиће да је пружио помоћ жени нигеријског порекла, чије је дете било болесно, да браком стекне боравишну дозволу. Медији јављају да је Доменико Лукано саслушао пресуду с руком на челу, у неверици, изјавивши само следеће: „Ако је злочин помагати оне у невољи, онда сам крив.” По мишљењу многих, наведена пресуда је заправо пресуда успешности проимигрантске политике у Риачеу, као видљивом симболу солидарности на делу. Била је то освета националне државе свему оном што десница сматра штетним по национално здравље. Политика је и у овом конкретном случају посегла за најјефтинијим али провереним противмерама – популизму и ксенофобичном национализму.

По речима историчара Николе Самарџића, западни Балкан представља, пре свега, „огледно поље ефикасности европске политике” и од тога тешко да има боље дефиниције. Деценијски укус пораза и неуспеха које грађани западног Балкана осећају у устима заправо је, у крајњој линији, потврда константне неуспешности европске политике на овим просторима. Да ли то значи да грађани треба да се окрену од ЕУ? То нипошто. Напротив, имајући на уму управо недостатке ове и овакве ЕУ, морали бисмо најзад схватити како морамо много мање да очекујемо од других, а неупоредиво више од себе, рачунајући увек на ЕУ као на луку сигурног спаса. Јер боље и сигурније луке од те ионако немамо, упркос скандалозном примеру италијанског правосуђа из овог чланка. Нека је италијански суд донео оваку срамну пресуду – постоји још и инстанца апелационог суда где се она може исправити. Нека су мађарски премијер Орбан и чешки премијер Бабиш управо у време изрицања пресуде Доменику Лукану одржали састанак, чија је главна порука била да илегалне миграције представљају највећу претњу за будућност Европе, али европска идеја, да парафразирамо поново историчара Самарџића, остаје и даље једина тачка могућег политичког деловања данас и у овим околностима. За правну и демократску државу се ваља изборити, нико нам је неће подарити са стране.

Есејиста и преводилац