Grad Sunca Domenika Lukana

Politička sudbina zapadnog Balkana – kao i sudbina svih malih državica sa evropske periferije – jeste da svoje oči drži uprte ka centrima svetske moći, tamo gde se, po pravilu, prelamaju najvažnije odluke po tok svetskih zbivanja. Do juče su proevropski orijentisani građani Srbije gledali s puno nade ka Vašingtonu, odakle se očekivao snažan podsticaj EU integracijama i vladavini ljudskih prava – ta nije li Bajden u svojoj predizbornoj kampanji upravo to obećavao? – no umesto očekivane pomoći nove američke administracije, usledilo je navrat-nanos povlačenje američkih trupa iz Avganistana, a odmah potom i skandal sa Francuskom oko raskida ugovora za izgradnju podmornica. Danas je pogled okrenut ka Bonu, gde se u senci tek završenih izbora očekuje formiranje nove vlade. S tim u vezi, ovdašnja očekivanja nisu ništa manja nego ona u pogledu nedavnih izbora u Vašingtonu: hoće li nova nemačka vlada i odlazak Angele Merkel uticati na odnos EU prema Aleksandru Vučiću i hoće li novi nemački kancelar, poput Merkelove, stavljati stabilnost i status kvo iznad svega? Hoće li i dalje žmuriti na jedno oko u pogledu loših izbornih uslova, kršenja ljudskih prava i nedostatka medijskih sloboda na zapadnom Balkanu? Jednom rečju, hoće li demokratski principi i solidarnost i dalje biti zanemareni nauštrb široko uvrežene stabilokratije?

Odgovor na gornje pitanje stigao je ovih dana iz Italije, gde je sud u Kalabriji osudio Domenika Mima Lukana, bivšeg gradonačelnika malenog gradića Riače (nazvanog i „gradom dobrodošlice” zbog pomoći pruženoj ilegalnim emigrantima), na 13 godina i dva meseca zatvora. Greh ovog gradonačelnika sastojao se u tome što je, tokom tri mandata, uspeo da ekonomski preporodi svoju siromašnu opštinu, zaustavi proces depopulacije i otvori znatan broj novih radnih mesta – sve uz pomoć migranata. Još 1998, kada je prvi talas kurdskih izbeglica zapljusnuo kalabrijsku obalu, Domeniko Lukano je u tome video izvrsnu priliku da otpočne veliki socijalni eksperiment: ustupio je pridošlicama napuštene kuće, omogućio najpreduzimljivijima da otpočnu privatni biznis i adaptiraju se na život u novoj sredini, uz podsticaj sklapanja mešovitih brakova između migranata i lokalnog življa. Domenikovu formulu preuzela su i neka druga mesta iz ove siromašne italijanske oblasti pogođena nezaposlenošću čak većom od 55 posto. Ime Domenika Lukana našlo se na listi 50 najuticajnijih ljudi sveta, po izboru časopisa „Forčun”, a o ovom uspešnom gradonačelniku-reformatoru, koji se, izgleda, rukovodio utopijskim učenjem svog slavnog zemljaka Tomaza Kampanele o „Gradu Suncu”, dokumentarni film snimio je i poznati reditelj Vim Venders.

 Međutim, problemi za Lukana nastaju u poslednjih nekoliko godina, kada Italijom počinju da duvaju snažni suverenistički vetrovi. Vođa desničarsko-populističke Lige i tadašnji ministar unutrašnjih poslova Mateo Salvini javno uzima Lukana na zub. Na njegov račun iznosi niz uvredljivih tvrdnji, a neposredno pre nego što će 2018. godine Lukano po prvi put biti uhapšen, na njega će biti pucano u lokalnom baru a njegovi psi otrovani. Nakon tri dana suđenja, na opšte iznenađenje, sud će mu odrediti gotovo dvostruko veću kaznu od one koju je tražilo tužilaštvo. Uz optužbe za prevaru, proneveru, kriminalno udruživanje i zloupotrebu položaja, jedna od optužbi glasiće da je pružio pomoć ženi nigerijskog porekla, čije je dete bilo bolesno, da brakom stekne boravišnu dozvolu. Mediji javljaju da je Domeniko Lukano saslušao presudu s rukom na čelu, u neverici, izjavivši samo sledeće: „Ako je zločin pomagati one u nevolji, onda sam kriv.” Po mišljenju mnogih, navedena presuda je zapravo presuda uspešnosti proimigrantske politike u Riačeu, kao vidljivom simbolu solidarnosti na delu. Bila je to osveta nacionalne države svemu onom što desnica smatra štetnim po nacionalno zdravlje. Politika je i u ovom konkretnom slučaju posegla za najjeftinijim ali proverenim protivmerama – populizmu i ksenofobičnom nacionalizmu.

Po rečima istoričara Nikole Samardžića, zapadni Balkan predstavlja, pre svega, „ogledno polje efikasnosti evropske politike” i od toga teško da ima bolje definicije. Decenijski ukus poraza i neuspeha koje građani zapadnog Balkana osećaju u ustima zapravo je, u krajnjoj liniji, potvrda konstantne neuspešnosti evropske politike na ovim prostorima. Da li to znači da građani treba da se okrenu od EU? To nipošto. Naprotiv, imajući na umu upravo nedostatke ove i ovakve EU, morali bismo najzad shvatiti kako moramo mnogo manje da očekujemo od drugih, a neuporedivo više od sebe, računajući uvek na EU kao na luku sigurnog spasa. Jer bolje i sigurnije luke od te ionako nemamo, uprkos skandaloznom primeru italijanskog pravosuđa iz ovog članka. Neka je italijanski sud doneo ovaku sramnu presudu – postoji još i instanca apelacionog suda gde se ona može ispraviti. Neka su mađarski premijer Orban i češki premijer Babiš upravo u vreme izricanja presude Domeniku Lukanu održali sastanak, čija je glavna poruka bila da ilegalne migracije predstavljaju najveću pretnju za budućnost Evrope, ali evropska ideja, da parafraziramo ponovo istoričara Samardžića, ostaje i dalje jedina tačka mogućeg političkog delovanja danas i u ovim okolnostima. Za pravnu i demokratsku državu se valja izboriti, niko nam je neće podariti sa strane.

Esejista i prevodilac