Понедељак, 23.05.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Бекство на Козару

Збег на Козари 1942. године (Фото: Википедија)

Хитлерова Немачка решавала је „јеврејско питање” тако што је шест милиона Јевреја спалила у крематоријумима или им на други, подједнако суров начин одузела живот.

Павелићева НДХ прихватила је доктрину главног усташког идеолога у Павелићевој влади доглавника Милета Будака, која се може назвати „свето тројство”. Наиме, Будакова идеологија о решавању српског питања у НДХ састојала се у следећем: трећину покрстити, трећину протерати, а трећину побити. Касније су се усташки идеолози у НДХ предомислили. Ипак, све Србе у НДХ (и оне који су прихватили католичку веру) треба побити, јер зашто би Независна држава Хрватска била мање „цивилизована” држава од нацистичке Немачке. Хрватску државу треба сасвим очистити од тог „реметилачког накота” (А. Старчевић).

Једне вечери, кад је мрак прекрио дубичка брда, почетком маја 1942. године, долази у нашу кућу Хрват Ивица Анић из Доњана (доњи део Дубице у односу на ток реке Уне). Наш отац Стеван и Ивица су исто годиште (1904), ишли су заједно у школу, кућни су пријатељи, имају најплодније оранице у Црнцу у непосредном комшилуку поред реке Уне, посећују један другог у дане црквених празника (католичких и православних). Ивица долази оцу и на крсну славу Михољдан. Сусрећу се те вечери два пријатеља чије пријатељство траје годинама. Ивица каже оцу да се припрема велика усташка хајка на Србе у Дубици и да ће највероватније бити протерани у логоре Јасеновац и Стару Градишку. Преко Уне у Козари партизански одред је већ створио слободну територију и можда би било паметно превести целу породицу преко Уне у Козару.

Договоре се да те ноћи отац упрегне у запрежна кола два снажна вола, убаци у кола доста хране и с мајком Софијом Соком (1902), старијим братом Митром (1924), старијом сестром Душанком (1932), млађом сестром Маријом Маром (1940) и са мном (1936) крене ка Уни, пет-шест километара низводно од Дубице. Ивица ће обезбедити чамце који ће нас превести на босанску страну Уне. У рану зору стигли смо на леву обалу реке. Прелазак преко реке за мене је био врло узбудљив. Отац с веслом седи на једном крају чамца, на другом крају седим ја, брат Митар у средини, држи оба вола уз бокове чамца и та композиција прелази преко реке, у рану зору, кад се сунце тек назире на обзорју. Другим чамцем превезене су мајка и сестре, као и све остало што је могло стати у запрежна кола. Кола су растављена на делове и чамцем превезена преко реке. Касно у ноћ стигли смо у козарачко село Војскова које је било на слободној партизанској територији. Касније смо због приближавања усташко-немачке војске били приморани да се преместимо дубоко у Козару, у један избеглички збег. Тако сам са својом породицом „упловио у светску револуцију” против фашизма.

Као што је очев пријатељ Ивица предвидео, месец дана после нашег одласка на слободну партизанску територију на Козару, 30. маја 1942. године, усташе су све Србе православце из Дубице и Церовљана отерале у усташке логоре Јасеновац и Стару Градишку. На захтев Немаца (генерал Штал и помоћник капетан Курт Валдхајм) млађи и снажнији мушкарци и жене интернирани су у Немачку на присилан рад, а остале – жене, децу, старије и болесне, као и труднице – побили су на веома свиреп начин.

О јасеновачком и осталим усташким логорима написан је велики број књига и публикација. По мишљењу многих, најкомплетнија студија о усташком злочину у току 1941–1945. године јесте књига Виктора Новака „Magnum crimen”.

За време НДХ (1941–1945) усташе су послале у смрт 1.700 Срба православаца свих узраста и оба пола у малој дубичкој општини смештеној у „Банијском трокуту”. Готово сва српска деца су побијена. Ја сам, уз неколико српске деце, успео да се провучем између Сциле и Харибде. Вероватно су богови хтели да неко напише овај текст.

Проф. др Слободан Чикарић,
универзитетски професор у пензији и аутор књиге „Преко трња до звезда”

Коментари6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

aleksandar
Da ponovim sta neko vec rece: hvala vam za ovaj tekst. Vasa, i porodicne istorije mnogih koji su prosli kroz sta ste vi prosli, su spomenik stradanjima koja se danas u velikoj meri zaboravljaju. To ne bi smo smeli da dozvolimo, jer to je zavet svih koji su nastradali.
Раде Болта
Рођен сам 1941у селу Бјелица а код Козарске Дубице. У јуну 1942 усташе, нијемци и четници опколише Козару. Отац Бошко био је у партизанима и, њега и још тројицу, послао је четничко команданту Босне, Радету Радићу, Младен Стојановић, да затраже од четника да отворе обруч и пусте жене и дјецу. Први пут Радић их је одбио да би их други пут, све похватао и поклао. Комшија Јово Касалица био у свједок кад су заклали мога оца. Сад испадоше четници, кобајаги патриоте, анарод Козаре, послаше у Јасеновац
Миле, Козарска Дубица
Моји баба и деда, близанци, преживели су Козару сакривши се у трапу за кромпир. Немац их је нашао, али показао им да ћуте и отишао. Комшија марко Михаљчић био у четницима. Чим мало попије почиње да плаче и проклиње Уроша Дреновића, што не пусти барем нејач да изиђе из обруча. У овим нашим поткозарским селима, највећа багра је пошла у четнике. Па они су свој српски народ послали у Јасеновац, а да прстом нису мрднули да спасу барем једног од 90000 несрећника. То смо ми Срби... Страшно!
qwe
Zao mi je sto ste tako mladi, i na tako surov nacin izgubili oca. Zao mi je i sto je autor toliko propatio. Zao mi je ljudi koje su Nemci pobili u Ukrajni i Belorusiji. Zao mi je nevinih zrtava u Sen Zeniju. Mislim da je sve lokalne zlocince trebalo kazniti - i vase gore list Radetica, i Banderu i Muhu... Najzalije mi je ipak zrtava u mojoj zemlji. Kraljevcana i kragujevacke dece. I zrtava sa Bosuta. I onih 50.000 koji su "saradjivali sa okupatorom". Njihove ubice je prve trebalo kazniti.
Пуно име
Хвала Вам за овај текст.
Марко
Да се никад не забораве ови свети мученици, ником криви и ником дужни, анђели Божији.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.