Русија уступа Кини неколико речних острва

Специјално за „Политику”
Москва, 21. јула – Допунским протоколом о регулисању државних граница који су данас у Пекингу потписали Сергеј Лавров, руски министар иностраних послова, и његов кинески колега Јанг Дијечи, коначно је решен четрдесетогодишњи спор око граница Кине и Русије.

Споразум се односи на око два процента дужине руско-кинеске границе која износи 4.300 километара. Острва Велико на реци Аргун и Тарабаров на Амуру припала су Кини, а острво Велико усуријско подељено је напола. При том су насељени делови Хабаровска и путања коју користе руски авиони приликом слетања на аеродроме остали Русији.

Одлуку о томе да се суседној земљи и „важном стратешком партнеру” препушта 337 квадратних километара руске територије на речним острвима донео је председник Путин 2004. године током посете Кини, а ратификовала је 2005. Државна дума Русије након објашњења министра иностраних послова Лаврова да „корекција граница не наноси никакву економску ни политичку штету Русији”. Уз то је објашњен и историјски значај споразума којим је угашено четрдесетогодишње жариште и стална опасност за међусобне односе две земље. Иако су опозиционе партије тврдиле да „нико нормалан не уступа своје територије”, и да се на истоку „добре намере тумаче као слабост”, за ратификацију је гласала велика већина – 307 парламентараца. Против је било само 80.

Против су били и грађани Хабаровска којима се нова граница толико приближила да ће пресећи дворишта њихових викендица у околини града. Они су (без успеха) послали Путину као петицију читаве томове потписа (више од 5.000 страница) у којима наводе да је историјска неправда да се земља коју су „освајали наши дедови и очеви” уступа другој држави. За њих посебну опасност представљају кинески иригациони планови који могу довести до тога да река Амур потпуно оде из Хабаровска – а са реком су у вези многи планови, које, узгред речено, због слабе насељености, нема ко да оствари.

Острва која ће, према писању руских медија коначно бити предата Кини у августу, „као поклон за Олимпијаду”, представљају мочварну територију са 16.000 становника, која је спорна још од 1960. године када је Мао Цедунг тражио од Хрушчова да врати Кини територије које је Русија добила по Ајгунском споразуму 1858. године. Два председника договорила су се 1964. да измене споразум и да Кина буде у нешто повољнијем положају, али га нису потписали тако да је 1969. године умало дошло до рата између две земље на острву Даманско.

Ипак, граница се, захваљујући непрецизној формулацији у основном споразуму у коме се каже да иде реком, и природно и вештачки померала. Река је природно мењала ток, а Кинези су јој помагали убацујући песак у речно корито – ако би успели да је затрпају копно би се спојило са острвима и читав простор би припао Кини. Да би то спречили Руси су продубљавали корито са своје стране и градили бране... И тако у бескрај... Могло је потрајати још ко зна колико да Путин није одлучио да се одрекне тог дела територије.

Према мишљењу далекоисточних економиста предаја острва нанеће Русији штету од три до четири милијарде долара, у шта улази оно што је до сада тамо улагано, и изградња нових граница. Али шта је то пред будућношћу коју обећава сарадња две велике земље која се невероватном брзином развија.

Решавање проблема са Кином, ма како се то некима не допада, правилније би било оценити као мудар државнички потез с обзиром на то да је погранично подручје с руске стране, углавном ненасељено (укупно осам милиона становника) и вапије за радном снагом. С кинеске стране је ситуација потпуно другачија, тамо дуж границе са Русијом живи 300 милиона људи који буквално не знају куд да се дену. Демографи одавно упозоравају да за Русију не представља опасност ни Америка, ни НАТО, већ Кина која својом тихом, „пузећом” експанзијом полако осваја руски север. „У Кини и последња куварица и просјак виде границу не на Далеком истоку, него на Уралу”, тврди депутат Думе Анатолиј Локот. Кинеска влада те миграције подстиче разним бенефицијама које даје свима који се одлуче да одласком у бели свет ослободе макар који метар животног простора.

Дајући им спорне територије, Русија их је, бар за неко време, задржала код Хабаровска, а ризик од „пузеће експанзије” бар мало смањила.

Политички аналитичари изражавају забринутост због чињенице да сада још неки руски суседи са којима су границе спорне, могу пожелети да их на исти начин реше. Јапан, рецимо, очекује да добије четири Курилска острва која се простиру на 5,2 хиљаде километара, а богата су нафтом, кобалтом, оловом, цинком, платином, златом, титаном... Русија је спремна да уступи два.

Норвешка претендује на арктички део Баренцовог мора (155.000 квадратних километара), а на делове Каспијског мора, богатог нафтом и гасом, претендују Азербејџан, Иран и Туркменија.

Ступање на снагу данас потписаног документа, сматра МИП Русије „даће допунске импулсе развоју добросуседских односа између Русије и Кине, а пре свега развоју планске сарадње између пограничних рејона две земље”.