Нестрпљиви гину на пружним прелазима

У две несреће које су се за два дана догодиле на пружним прелазима у нашој земљи погинуле су две особе.

Трогодишње дете настрадало је у уторак увече када је теретни воз налетео на путничко возило на пружном прелазу на делу између Осипаонице и Лугавчине, код Смедерева. Старији човек који је управљао аутомобилом задобио је тешке вишеструке повреде опасне по живот. Несреће се догодила на прелазу обезбеђеном вертикалном друмском сигнализацијом. Наредног дана, погинуо је мушкарац из села Мезграја код Ниша, када га је на пружном прелазу у овом месту ударио воз. Према незваничним информацијама, у моменту несреће били су спуштени полубраници, али је по њега било кобно то што су се на прелазу у истом тренутку нашла два воза од којих, највероватније, он један није приметио. Претпоставља се да је настрадали мушкарац видео теретни воз који му је долазио са десне стране, али да је можда због јаког ветра окренуо главу неочекујући да са друге стране наилази други воз у истом моменту. Тада је закорачио на пругу и настрадао.

Према расположивим подацима, више од 20 људи годишње у Србији погине у саобраћајним несрећама између друмског и железничког возила на путно-пружним прелазима. Разлози за ове трагедије скоро у 99 одсто случајева су возачи друмских возила и грађани који не поштују сигнализацију и саобраћајне прописе, навели су раније у „Инфраструктури железнице Србије”.

Стручњак за безбедност саобраћаја проф. Миломир Веселиновић каже за „Политику” да се несреће на пружним прелазима најчешће дешавају јер људи журе и немају стрпљења да сачекају да прође воз па се упуштају у ризичне преласке пруге.

„Прописи у железници су такви да се семафор пали и спуштају полубраници када воз из претходне станице крене. То дуго траје и то је изазов за возаче јер они знају да им мање времена треба да прођу пругу него да чекају да прође воз. То је нешто што је јаче од њих”, објашњава Веселиновић.

Професор сматра да грађани у таквим ситуацијама не могу да победе себе зато што их та разлика у времену изазива, и нису свесни да ништа тим ризичним преласком пруге не добијају, док, са друге стране, могу да изгубе све.

„То је основни проблем. Људи морају учити из оваквих трагичних случајева. Несреће се често дешавају и особама које негде журе а цео живот станују у близини пруге”, напомиње Веселиновић.

Додаје да би на свест грађана о овом проблему имало ефекта да локална заједница за безбедност саобраћаја постави билборде на одређеним видним местима, у близини прелаза, и обавештава о погибији људи на прузи и детаљима како се та трагедија догодила.

„Нема другог начина и немају грађани право да траже апсолутну безбедност, а да они ништа не доприносе тој безбедности”, наглашава Веселиновић.

Наш саговорник каже да, иако железница увек има предност у саобраћају, ипак се на прелазима возачи вертикалном сигнализацијом и знацима обавештавају о томе.

„Знаци су постављени у случају магле, ако има растиња које је смањило угао прегледности па се железница не може добро видети, јер ту пролазе возачи који не познају пут”, објашњава професор.

Напредак би био да сви железнички прелази имају „живи сигнал”.

„Најбоље је да сваки пружни прелаз има светлосни сигнал да воз наилази. Железница за то мора да има одговарајућу технологију, која мислим да одавно постоји, а то су аутоматски пружни блокови. Када воз наиђе преко тог блока, композиција се најави да долази и даје сигнал – црвено светло на пружном прелазу. То је спасоносно. Тај семафор може да финансира локална заједница, а железница да га одржава”, предлаже проф. Миломир Веселиновић.