Дијалог уместо хаоса

Недавним посетама Београду и Приштини господин Лајчак, високи представник ЕУ, оптимистички најављује нову рунду дијалога Београд–Приштина на највишем нивоу. Међутим, ставови две стране су до те мере и даље супротстављени да стварно стање не даје баш основа за тако нешто. Формално, дијалог траје већ више од 10 година и уз асистенцију ЕУ, али без суштински значајних резултата који би указивали на могући исход. У датим околностима ближе смо дилеми да ли ће и каквог дијалога уопште бити него да ли је на помолу неки и какав исход.

Српска страна је у потпуности опредељена за дијалог и политичко решење. Косовски расплет је за њу судбински важан јер од тога зависи укупан положај Србије. Добар део западних центара моћи, с Вашингтоном на челу, признањем „Косова” суштински оспорава међународне од ОУН признате и Уставом утврђене границе државе Србије, условљава евроинтегративни процес и остваривање стратешког циља Србије – улазак у ЕУ, као и своје будуће односе са Србијом. Због тога српска страна дијалогу приступа политички озбиљно и конструктивно према политичком решењу, с тим да беспоговорно прихватање отимања дела територије војном агресијом противно међународном праву за Србију није могуће у националном нити уставноправном погледу. Српска страна је у том смислу Бриселским споразумом и залагањем за компромис учинила највећи могући искорак ка политичком решењу у корист свих страна.

Приштинска страна то до сада није прихватила, а са своје стране не чини никакве искораке који би потврдили интерес и посвећеност политичком решењу. Остаје на позицијама политички искључиве платформе која априори полази од међусобног признања, као полазне основе и потом нормализације по формули решавања отворених питања из билатералних односа два суседа. Додатно, председник приштинске владе господин Курти јасно остаје на позицијама политички искључиве платформе да дијалог воде два равноправна међународноправна субјекта и резолутно уверава да ће на таквом прилазу истрајавати. Предузима кораке на унутрашњем и спољном плану и води конкретне акције у прилог потврде о неизбежности прихватања само таквог става.

Наравно да у таквим околностима дијалог није могућ. Српска страна јесте спремна да разговара о свакој врсти нормализације која има у основи животна питања, али никако о признању државе „Косово”. Уколико приштинска страна то не уважи, тешко да ће суштинског дијалога бити у перспективи. То што се званични посредник ЕУ и специјални представник господин Лајчак труде да увере како напретка ипак има и како је коначни споразум могућ и у датим околностима резолутног става приштинске стране, тешко да ће дати резултат.

Важан проблем који доводи у питање дијалог јесте и чињеница да спонзори косовске државности САД и већинска ЕУ, толеришу резолутан став приштинске стране, чиме дефинитивно потврђују да је то у основи и њихов стратешки циљ и да у ствари нема суштинских разлика у прилазу с приштинском страном. Стратешко функционална интересна веза с евроатлантским заокружењем овог простора полазна је основа и стратешки циљ оваквог западног приступа. Овим се отуда на Србију врши својеврсни притисак да се томе приклони и промени став, док ЕУ додатно исказује непринципијелну позицију пристрасног, а не статусно неутралног посредника, какав би по мандату морала да буде. Пример је већ више пута понављано неиспуњење главног дела Бриселског споразума – ЗСО – који је и сам посредник ЕУ политички легално потписом свог представника верификовала, иако би то испуњење омогућило прави наставак дијалога о нормализацији.

Цела прича о дијалогу, његовом наставку и успешном исходу често се с највиших места у Бриселу, НАТО-у, Вашингтону ставља у контекст интереса и жеље за мир и безбедност на овим просторима, као полазне основе његове будућности. Да ли је то оствариво уз једностране приступе и искључиве стратешко-политичке циљеве када су на сцени вишестрани приступи, интереси и различити актери? Није и не може. Ту су пре свега супротстављени главни директни актери Београд и Приштина. Затим и глобални актери који у свом динамичном и актуелном надметању не заобилазе ни овај простор („малигни утицаји” и слично). Ту је и важан регионални контекст с отвореним питањима и амбицијама (БиХ, „велика Албанија” и друго). Најзад, ту је и важећи међународни поредак с Повељом ОУН и међународним правом. Игнорисање свега овога с покушајем наметања једностраних решења свим средствима, неизбежно води у регионални и шири хаос с несагледивим последицама. Зато је повратак стварном дијалогу само на политички реалним основама веома важан, с тим што то овога пута директно зависи од дела међународне заједнице који политички искључиво, некритички и пристрасно подржава приштинску страну.

Дипломата у пензији