Филмско поприште у каирској Опери

Каиро – Узаврело је и динамично и дању и ноћу на 43. Филмском фестивалу у Каиру, на којем је председник жирија, српски редитељ Емир Кустурица, ипак највећа звезда и неко чији се ауторитет у филмској уметности веома поштује.

У здању каирске Опере – као главном попришту филмова из 63 земље света, међу којима је и српски филм „Страхиња Бановић” Стефана Арсенијевића (програм „Панорама међународног филма”), кога је овде пред публиком заступао продуцент Мирослав Миша Могоровић – клима-уређаји раде на максимуму. Иако је већ децембар, каирски дани су и даље врели. Ноћу је хладно, али су фестивалски простори, укључујући и хотел „Мариот”, као главно фестивалско окупљалиште, загрејани телима и многобројне египатске публике и филмских професионалаца (што домаћих што иностраних), који су овде присутни у великом броју. Иако се фестивал побринуо да мере против ковида 19 буду на највишем могућем нивоу, прописано обавезно ношење маски мало ко поштује...

Пред очима публике и многобројних чланова жирија који оцењују не само филмове из главних такмичарских програма (међународни такмичарски и такмичарски програм филмова из арапских земаља) већ и оне који се приказују у паралелним програмима. Наравно да је највећи фокус на међународној такмичарској селекцији, у којој су виђени и филмови „Сестринство” младе македонске ауторке Дине Думе (овај филм је македонски кандидат за Оскар), који је летос имао светску премијеру у програму „Источно од Запада” на 55. Фестивалу у Карловим Варима. Реч је од изврсном скенирању тинејџерске популације и њеном непоседовању свести о свим могућностима злоупотреба друштвених мрежа, међу којима је и насилничко узнемиравање које доводи и до смрти.

Међу такмичарима за „Златну пирамиду” је и француски филм „Мекани” Самуела Теса са харизматичним маленим глумцем Аљошом Рејнертом у насловној роли (овај филм је добитник „Златног Александра” на недавно завршеном фестивалу у Солуну). Тес нуди интимну, деликатну горко-слатку, једноставну, али и дубоку причу о нежном, анђеоски плавокосом десетогодишњаку Џонију, суптилно истражујући различите аспекте емоционалног и сексуалног буђења детета предтинејџерског узраста у чијем животу нема много поезије (оца једва познаје, мајка је припроста продавачица), али има онога што се назива друштвеним стидом...

У конкуренцији за највеће награде је и, на Фестивалу ауторског филма у Београду управо награђени, словачки филм „107 мајки” Петера Керекеша. Кроз документарно-играну форму Керекеш говори о љубави и жртвовању, али и о окрутном свету који је такав и међу затворским решеткама и изван њих. А управо у затвору, и то оном у Одеси у Украјини, овај словачки редитељ је пронашао својих 107 филмских  јунакиња, 107 мајки – жена које су углавном починиле најтеже злочине. Убиства насилних мужева. Ове затворенице имају право да задрже своју децу уз себе само три године, након чега их раздвајају. Деца завршавају или код чланова породице или (што је веома често) у сиротиштима и без шансе да више икада виде своје мајке. Керекешов филм „107 мајки” већ је на 43. фестивалу у Каиру освојио важно признање – Награду арапских критичара, која се традиционално додељује за најбољи европски филм на фестивалу.

Пажњу и гледалаца и критичара скренуо је на себе и дебитантски филм „Сутра” познатог туниског глумца Џафера Л’Абидина, с којим се сада представио и као вешт сценариста и редитељ. Реч је о дирљивој причи о љубави између сина и оца, о обећањима о бољој будућности и о вези прошлости, садашњости и будућности туниске нације, која се 2011. суочила и с револуцијом. Л’Абидин је у филму себи наменио улогу Хабиба, разведеног оца једног петнаестогодишњака и бившег адвоката за људска права који почиње да пати од менталне болести. Неизвесност његовог излечења, брига маленог сина и сударање прошлости и будућности храбро доводе Л’Абидинов филм изван зоне комфора, уз постављање питања може ли се до истине и правде доћи у будућности уколико се избегне суочавање с прошлошћу зарад сигурности у садашњости...

Фестивалу у Каиру се ближи крај и ускоро ће се знати добитник најзначајнијег признања – награде „Златна пирамида”.

Свечани пријем у српској амбасади

Током одржавања фестивала у Каиру традиција је да амбасаде земаља чији су филмови учесници на овој угледној манифестацији приреде пријем за уметнике, фестивалске госте, амбасадоре и чланове дипломатског кора. Тако је у здању Амбасаде Републике Србије, поводом учешћа Емира Кустурице и Арсенијевићевог филма на 43. КИФФ још 29. новембра био организован пријатан и срдачан пријем, чији је љубазни домаћин био наш отправник послова Бојан Стаменковић.

У знак захвалности и поштовања према истакнутом српском уметнику, отправник послова Амбасаде Републике Србије у Каиру Бојан Стаменковић уручио је Емиру Кустурици плакету за јединствени допринос развоју домаће и светске кинематографије. Српски пријем је добио веома високе оцене од стране међународних филмских гостију фестивала као „најпријатнији и највеселији”, а похвале су стигле и на рачун Кустурице, који је на пријему чак и засвирао.