​Где је данас храбри нови свет

ТРИБИНА О ЈУГОСЛАВИЈИ

Чињеница да сe недавно Дијана Хркаловић појавила на насловним странама свих дневних и недељних новина у Хрватској говори о томе да Југославија као држава јесте мртва, и то је заувек тако, али да је југословенска култура у свом најширем опсегу, од свих најперверзнијих и најлуђих варијанти до онога што је висока култура, живља него што је то било, на пример, 1989. године.

Овим речима је писац Миљенко Јерговић на онлајн трибини „Шта нама данас дође Југославија”, одржаној 29. новембра (што је у СФРЈ био Дан републике) у Музеју савремене уметности Војводине, илустровао своје виђење југословенског културног простора. Осим њега, на трибини су учествовали и Радина Вучетић, историчарка, Дино Мустафић, редитељ, Душко Радосављевић, политиколог, и Теофил Панчић, новинар, док је модератор био Небојша Миленковић, музејски саветник. Док су се Јерговић и Мустафић укључивали у дискусију онлајн, остали су били у музеју с модератором Миленковићем, који је на самом почетку разбио подсмешљива очекивања свих оних алергичних на помињање бивше државе, који су већ његову најаву трибине на друштвеним мрежама крстили као „скуп оцвалих комуњара које су дошле на плачу над покојном државом”.

Дакле, о Југославији се овде говорило, као што уосталом данас и једино може да се говори, као о земљи за коју је Тајм 1966. године, доносећи Титову слику на насловној страни, тврдио да је најаутономнија и најотворенија комунистичка земља, али у којој су се касније догађале и забране филмова, позоришних представа, књига... Отварање према свету је, нема сумње, донело много тога доброг. Југославија је била прва социјалистичка земља која је добила Музеј савремене уметности, кренуо је Битеф, а први Фест, 1971. године, одржан је под слоганом „Храбри нови свет”. Где је данас тај храбри нови свет, упитао је своје саговорнике Небојша Миленковић. Шта се догодило с антифашистичким вредностима? И како то да смо од победника доспели до тога да се антифашизма многи стиде у јавном дискурсу? Како смо дошли до тога да су антифашистичке вредности, баш као и запуштени споменици револуцији, чијој архитектури је пре неколико година чак и њујоршки музеј „Мома” поклонио пажњу, запуштене и зарасле у коров?

Два пута

– Велика је ствар то што смо у Другом светском рату били на страни прогресивних снага у свету, али као да смо престали да верујемо у то и заборавили. А зашто смо заборавили? Зато што је светски тренд био да се сад комунизам може рушити национализмом и у свакој држави су доминантне националистичке странке, не само доминантне него и поспешиване. Националисти су толико подигли главу да сад, готово 80 година од ипак величанствене победе над фашизмом, изгледа као да се Србија враћа у табор поражених – рекао је Душко Радосављевић и додао: – Једноставно престали смо да верујемо у одређене позитивне митове на којима почива свака држава па, ако хоћете, и нација. Српски комунисти су после Другог светског рата истицали као важне датуме 1804. и 1941, а то није случајно. Они су знали да треба неговати неки позитивни мит, а то је слободарство, борба за слободу.

Радина Вучетић, која је проучавала Југославију нарочито у периоду од средине шездесетих до почетка седамдесетих година, рекла је да је, упркос томе што се СФРЈ тада отварала према свету и што је таква слобода у то време била привилегија, шездесетих година национализам био „језиво присутан”. С једне стране имамо Добрицу Ћосића у Удружењу књижевника Србије, с друге студентске демонстрације, филмове који критикују друштво... Као да су постојала два пута.

– Чини се да смо се суочили с распадом Југославије после Титове смрти, али то се десило још раније, крајем шездесетих и почетком седамдесетих. Кад је Тито умро, национализам као да је букнуо, а заправо је све време био присутан – рекла је Радина Вучетић.

Тито је себе сматрао одговорним за културу, у културу се улагало, на Битефу смо имали не само Исток и Запад него и цео свет, али, као што је напоменуо Миленковић, форсирала се уметност која не покреће „незгодне теме”. Али да није било тако како је Тито хтео, данас не бисмо имали те споменике револуцији чији је социјалистички модернизам у архитектури хрлио да гледа свет на изложби у „Моми”, рекао је Јерговић, који сматра да је ту битку Тито ипак изгубио јер је апстрактна уметност еволуирала, њени прваци су доживљавани као најзначајнији уметници целе земље, док су соцреалисти завршили као „несрећни Зоговић”.

– Оно што је створено, а што данас доживљавамо као стварну културну традицију, није створено захваљујући партији и Титу него захваљујући томе што је друштво од краја педесетих година почело да функционише као простор у коме су људи имали свој простор грађанске храбрости. Да бисте писали онако како је писао Михајло Лалић или Оскар Давичо, требало је имати грађанску храброст. И ако сте је имали, онда вам се то на дуже стазе исплатило – рекао је Јерговић.

Дино Мустафић је истакао националистички концепт разбијања југословенске културе, који је представљао варварски рат против те културе, као и то да је постјугословенска култура међу првима успоставила прекинуте везе. Према његовим речима, Југославија није била само политички идеал већ и културна утопија, толико да и сад јужнословенски културни простор егзистира, објављују се књиге, праве се заједничке представе, снимају копродукцијски филмови. Упркос убијању југословенског културног модела и његовом планском рушењу, култура је најбрже оживела тај простор. Стога Мустафић тврди: – Неће никада нико моћи рећи да Крлежа не припада и србијанској култури, нити да се Јован Стерија Поповић не игра и не чита у Босни!

Језик који сви разумемо

Према његовим речима, Југославија је изгубила битку за своје постојање јер су њене елите биле неспособне за један тако сложен пројекат. Није народ донео ту одлуку, него је срушена због дивљања национализма с државног врха. Распад се драматично одразио на Босну, рекао је Мустафић, јер је ту било најјаче југословенство с обзиром на помешане односе између нација које су пак стварале и интензивну културну сцену.

Теофил Панчић је рекао да је распад Југославије суочио овај простор и са питањем језика, а што иде од лицемерја до лудила.

– Пошто се држава распала, сад ми као говоримо различитим језицима. У Хрватској је то прича о хрватском као засебном језику, у Србији је то хистерија за ћирилицом. Ако нестане ћирилица, постаћемо Хрвати, а шта има горе од тога? Сад ми који ту нешто пишемо морамо да се бавимо будалаштинама јер није политички коректно, не само према националистима него и према мултикултуралистима, рећи да Хрвати, Срби и остали говоре једним језиком, не унитарним, али језиком који сви разумеју. Гуше ме приче о мањинским правима тамо где ја не видим мањину. Доста ми је не само националиста него и оних који и не знају да су националисти већ мисле да су неки леви мултикултуралисти. Ми смо једна заједничка култура, не унитарна, али заједничка и имамо један језик. Ако цела Америка и Енглеска могу да имају један језик, енглески, наравно с разним варијантама, можемо ваљда и ми. Макар да се сложимо око те једне ствари. У противном можемо да натакнемо лудачке капе – истакао је Панчић.