Чује ли власт глас народа

За свакога ко је прочитао макар једну политичку студију или књигу о историји демократије од античке Грчке до данас – јасно је. Одговорна власт мора да чује глас народа или ће се, пре или касније, отуђити од својих грађана, изгубити сваки ауторитет, на крају и могућност да влада.

По тим делима и пракси модерних политичких демократија, глас народа се чује из парламента, скупштине, односно представничког тела народа. У Енглеској, која има најдужу традицију представљања народа у Парламенту, некада само привилегованих класа, а од Магне карте либертатум, после 1215. постепено и све више самог народа и политичких партија према проценту успеха на изборима, власт помно слуша захтеве оних који су му дали глас и омогућили да та партија, сама или у коалицији с другим, добије позиције власти. Чим власт почне да доноси мере и одлуке којима се занемарује интерес или глас народа, долази до пораза те гарнитуре на следећим изборима и доласка нове екипе која се труди да испуни обећања и задовољи интересе својих гласача, односно већине народа.

По теорији, али и демократској традицији, право место где се чује глас народа је парламент, скупштина или како се већ представничко тело народа зове. Представници народа тамо излажу ставове своје изборне базе, жестоко се аргументима боре за или против од владе предложених решења и закона, па их прегласавањем усвајају или одбијају, поштујући глас народа. Тако је у свим демократским друштвима, осим у диктатурама, наметнутим, превратничким режимима или побунама против власти.

Дакле, то је основа за политику, поступке владајуће гарнитуре и њених министарстава и чиновника, уколико желе да задрже позиције у власти. Последњи догађаји у Скандинавији, у Норвешкој и Шведској, то најбоље илуструју. Зна се да су они своје демократско уређење традиционално градили по угледу и под утицајем енглеских искустава и политичких теорија. Председница Парламента у Норвешкој Ева Кристин Хансен, после недавних избора на којима је њена победничка лева партија сменила десничаре, 18. новембра, после само месец дана, поднела је оставку на ту другу највишу функцију. Откривено је да је лажно представљала своје пребивалиште даље од 40 километара од престонице како би, у претходном посланичком мандату, бесплатно користила скупи стан у Ослу, а свој издавала станарима. У Шведској премијерка нове владе Магдалена Андерсон, у историји ове земље прва жена премијер (министарка финансија у претходној влади), поднела је оставку 24. новембра, истог дана када је именована на ту позицију, јер је левичарски коалициони партнер њене странке напустио владу, па предложени буџет није прихваћен.

Вратимо се Србији, земљи кандидату за чланство у Европској унији. Каква је пракса у садашњем саставу Народне скупштине Србије? Пошто су, неодговорном политиком бојкоташких опозиционих партија у Србији на последњим изборима, оне својевољно изгубиле представнике у скупштини, скупштина је постала парламент истомишљеника, који дисциплиновано подржавају сваки корак, предлог закона или одлуку владе апсолутног победника на изборима. То схватамо као партијску послушност представника победничке партије у скупштини, у којој не може да се чује глас опозиције, која је себе онемогућила да изнесе аргументе против неке одлуке.

Народ за то није крив, јер је слушао препоруке својих партија, па је гласао за победнике или одустао од гласања, пошто није имао алтернативе. Тај народ сада нема могућности да се његов глас чује у скупштини, него своје противљење погубним законима о експропријацији и референдуму сматра правном основом за одузимање имовине и припремом да, на референдуму с измењеним правилима, преда своју плодну земљу компанији „Рио Тинто” или другима који желе експропријацију овдашњих природних ресурса. Да од најроднијег дела Србије направе депоније и отровна складишта отпадних вода и затроване земље.

Власт би морала да схвати да су зато овакви протести забринутог и огорченог народа без могућности да их изнесе у скупштини, озбиљна опомена да се чује глас људи из унутрашњости који се боре за своје поседе и кору хлеба. На овим протестима народ није дозволио да их воде и говорима заступају представници опозиционих партија, већ је дошао из свих крајева Србије и Београда, који је једнако угрожен и огорчен екоцидним понашањем државе. Десетине хиљада људи упозоравају да су спремни да се боре за своја права и здраве поседе и средину. Одговорна власт би морала да чује глас свог народа и избегне да дође до много озбиљнијих сукоба и последица. А спремају се и нови избори идућег пролећа.

Редовни професор универзитета