Реформа образовања треба да крене из учионице

Прво питање сваке реформе треба да буде каквог ученика желимо за десет годинаКрајем ове школске године из клупа четвртог и осмог разреда осмолетки и четвртог разреда средње школе излазе прве генерације ђака које су ове образовне циклусе похађали по реформисаним програмима. У ишчекивању опсежне анализе, да се види шта је постигнуто реформским подухватом, зналци посвећени унапређивању образовног система, на позив Форума београдских гимназија окупљени за округлим столом под називом „Реформа у карантину”, уверени су да је то била шупља реформа или само њена симулација. Сагласни су да реформа у просвети има шансе да се оствари једино ако потиче из базе, из школских учионица, предшколских установа и факултетских кабинета, ако су њени творци практичари изабрани јавним позивом, ако је њено спровођење поверено струци без нестручних политичких уплитања и утицаја.

– Код нас се не зна ко је учествовао у променама у гимназијском образовању ни у писању нове Стратегије образовања и васпитања. Код нас наставници добијају налоге и готова решења, не питају се. Све што је почело у време претходног министра просвете није реформа, него ад хок промене у смеру политизације и централизације образовања – указао је проф. др Иван Ивић, професор београдског Филозофског факултета у пензији.

Његова анализа о променама у десет бивших социјалистичких држава, како је рекао, показала је да је само Словенија у периоду друштвене транзиције поступила исправно, задржала оно што је било добро попут озбиљних школских програма, и увела оно што је недостајало, као што је евалуација, односно вредновање.

– У средњу школу улази 38 одсто функционално неписмених наших петнаестогодишњака, а из основне школе излази око 45 одсто одличних ученика од којих је 14 одсто вуковаца, док на малој матури не умеју да реше половину задатака – истакао је Ивић.

Реформа није парола, а уколико јесте проглас на рекламном паноу, телевизији, из уста политичара, онда ништа не вреди, нагласио је др Борис Јокић, директор Института за друштвена истраживања у Загребу.

– Промена мора доћи из базе, иначе нема никакву шансу. Ако се реформа не ослони на људе у школама, нема веродостојност ни могућност да подстакне позитивну емоцију код људи да уопште пожеле промене. То је тешко, али једино исправно. Они који раде у школама најбоље знају шта треба ученицима, као и и људи из академске заједнице. Тај спој је прво што би требало осигурати, а затим и независност стручног процеса од дневнополитичког утицаја и интересних група – примећује Јокић.

Напоменуо је такође да је важан предуслов и независност реформског процеса од јаких лобија у образовању. Навео је два: уџбенички и информатички. За успешност реформи, нагласио је, кључна је потпуна демократизација, да сви стручњаци буду изабрани јавним позивом.

– На пример чињеница да сте изабрали учитеља из неког малог села да учествује у изради курикулума је кључ промене. Тиме се мења однос моћи, демократизује се процес, враћа се вера људима који раде у школама да је њихов посао важан – илустровао је овај експерт.

Његов београдски колега проф. др Александар Бауцал нагласио је да прво питање сваке реформе треба да буде каквог ученика желимо за десет година и како би школа требало да изгледа.

– Ја бих волео да када се дете врати из школе не каже да је школа смор, што слушамо од одличних ученика. Наставници, када би искрено одговорили, рекли би да су убијени у појам. Имам утисак да су многи изгубили наду и ентузијазам – дочарава Бауцал.