Пандемија незнања

Жестоко се распламсала дебата стручне и опште јавности о потенцијалним, још неизвесним, променама у оцењивању. Попримајући (не)очекиване размере, дискусија о контроверзним решењима с намером да се смањи притисак, а повећа објективност у школама потпуно је оголила највећу бољку система – само су оцене важне, за знање кога брига! Трећу годину заредом корона измешта ученике из школских учионица, губе радне навике, уче кампањски... Већина наставника суочава се с вишеструким тешкоћама у раду на даљину, у класичној учионици углавном пропитују, немају довољно времена за додатна појашњења и попуњавање неминовних рупа у ђачком знању. Под прашином коју подижу јуришници трке за оценама остају невидљиве размере пандемије незнања, подстакнуте пандемијом ковида 19.

Министарство просвете, предлозима измена и допуна закона који су већ у скупштинској процедури, предвидело је да средњошколцима убудуће у рубрици у дневнику по полугодишту буду довољне три оцене (сада су прописане четири) за закључну из предмета из којих имају највише часова у распореду. Форум београдских гимназија (ФБГ) позвао је, затим, просветну власт да укине закључивање полугодишњих оцена, тиме и јурњаву за бољим просеком, притисак и оптерећење и за ученике и наставнике, који вечито изнедри формални пресек, суштински неважан, који не утиче на успех, али нарушава квалитет рада у последњим недељама првог дела наставне године. Знајући да је касно да се та промена дода већ предложеним које је усвојила влада, ФБГ је тражио да она буде део будућих измена просветних прописа до краја школске године. Просветни врх је то могао без поговора да прихвати, али да ли би то било у реду кад је јасно да је до предстојећих избора у априлу, па и нове просветне власти, остало дупло мање времена него до краја школске године, то јест 31. августа.

Поводом иницијативе ФБГ из ресорног министарства истичу да би се „изостављањем закључивања оцена на крају првог полугодишта знатно смањила информативна функција оцењивања важна за ученике, родитеље и школу”. Сад појашњавају да „анализа успеха и владања ученика омогућава школама и наставницима доношење мера које треба да унапреде стање у настави као најважнијем сегменту рада школа” и подсећају да је по закону општи успех ученика утврђује на крају првог и другог полугодишта.

Подсетила је „Политика” надлежне да су баш у ово доба прошле године за наш лист истицали како оцена на полугодишту не мора нужно да се закључи, да је то само пресек постигнућа. Тада су изабрали да занемаре шта каже закон и понудили сасвим ново тумачење правилника о оцењивању који је и даље на снази. Објаснили су да то што тај подзаконски акт каже да оцена на полугођу може да се закључи не значи да мора и подсећали су да је она небитна за успех на крају. Отуда, није ФБГ зачетник идеје о умањивању информативног значаја закључних оцена с полугодишта.

Прошле године у ово доба на основу одлуке Кризног штаба скратили смо прво полугодиште. Били смо објективно суочени с проблематиком мањег броја оцена, школе су нам се обраћале за помоћ, а ми смо указали на битне аспекте у датој ситуацији. Апелујем да актуелну расправу о томе да ли је потребно имати закључну оцену на полугодишту или не у овом тренутку зауставимо. Није нам циљ да замаскирамо било шта. Можемо направити опсежну анализу, занима нас мишљење запослених, стручне јавности, али и родитеља и ученика, и да онда видимо шта ћемо у наредном периоду када поново дођемо у прилику да радимо измене и допуне или да пишемо нови Закон о основама система. Постојећим изменама и допунама нисмо обухватили његов члан 75, који прописује да се закључна оцена утврђује и на крају првог полугодишта и самим тим га сад не можемо мењати. Предложеним изменама не ограничавамо наставнике да дају већи број оцена, ово је минимум на основу којег треба да се израчуна просек. То је суштина – указује Милош Благојевић, помоћник министра просвете за средње образовање.

Као највећи недостатак и простор за напредовање система, он истиче – описно оцењивање.

– Често имам утисак да је наша логика обрнута логици оних који доносе одлуке. Ако је министарство у смањењу броја оцена видело прилику да растерети ученике и наставнике и смањи број неоцењених ђака, нејасно је зашто је предлог који долази од форума мање логичан. Свесни смо да је тежиште српског образовног система на оцени уместо на знању и способностима ученика. Циљ нашег предлога је покретање шире друштвене и стручне расправе ради измене закона да би наставници и ученици били делимично ослобођени оптерећења коме су изложени. То је само први корак који би у догледно време могао променити парадигму образовног система у Србији. Један од начина да се ово тежиште промени јесте и увођење екстерног тестирања у класификационим периодима – објашњава Александар Марков, председник ФБГ.

Када се све узме у обзир, каже Марков, може се закључити да је неминовно да сваки наставник преузме одговорност и бреме да процени колико је оцена довољно да би ученику била закључена оцена у складу с важећим правилником, који сходно епидемијским околностима дозвољава и да једна једина оцена у полугођу буде и закључна.

Да ли се полемиком о променама у оцењивању маскира већи проблем – пандемија незнања? Потврдно одговара Јасна Јанковић, председник Уније синдиката просветних радника Србије. Скретањем пажње на то да ли ће ђак бити оцењен три или четири пута, сматра она, замагљују се суштинске теме – где смо ми у односу на свет и где смо у односу на себе од пре две године. Немамо репере да то јасно покажу.

– Не могу да замислим да ће нам бити боље ако наша деца знају све мање, а то се апсолутно види у последње две године. Било би обмањујуће да кажемо да је све било у реду пре короне, али од појаве ковида кобељамо се у живом песку и још брже пропадамо. Измене сета закона који су у скупштинској процедури у ствари су замагљивање стварности. Код нас се не дешава да се с проблемом суочимо, правимо се да га нема. Закони се мењају као фризура, а шта је у глави? Ако један гимназијалац има најмање 17 предмета, а имамо више од 30 ђака у одељењу, онда наравно да не можемо ни квалитетно да испредајемо ни да испитамо ученике. Није суштина у томе колико ћу оцена дати, него да оцена буде одраз знања. Код нас квалитет рада опада, док просек оцена расте – негодује Јанковићева.

Родитељи признају готово никада не питају дете шта зна или не зна из неког предмета, а кад добије јединицу, у кући је пакао док ту оцену не поправи, иначе како мисли да заврши разред, а ако је двојка, како ће уписати средњу школу или факултет...

– Занемарујемо колико је градиво обимно и колико су ствари научила деца, а знамо да нарочито у доба короне уче кампањски само за оцену. Плаћамо им приватне часове, у току пандемије још више него иначе, јер родитељи просто не могу да буду и наставници. Из тог угла требало би да се смањи број оцена. Међутим, питање је да ли би и те бројчане оцене биле реалне, да ли ће наставник да узме у обзир само тренутну спремност или неспремност за одговор на постављена питања, која ће се рачунати као одраз знања целе године, па то је што је. Да ли ће то направити још већи проблем? Закључна оцена на полугодишту која не улази у просек реално је бесмислена, никако не утиче на крајњи исход и може да буде обавештавајућа, не бројчана, него са описом постигнућа као на тромесечју и саветом шта даље, онда бар не би било јурњаве за просеком – закључује Гордана Племић, директорка Удружења „Родитељ”.