Испуњавање празнине

Незанимљиви а фини, благи, лепо васпитани мушкарци из „добрих кућа”, такав је био и Петар, био је сушта супротност њеним интересовањима. Он меланхолик, Маја колерик. Она се одушевљавала проблематичним типовима, гламурозним забавама, узбудљивим авантурама, егзотичним пићима, ексклузивним ресторанима и ретким старим аутомобилима. Вазда су је привлачиле необријане, неуредне мушке луталице, ловци на женску наклоност. Иначе, Маја беше оличење несташлука и интелигенције. Њему недодирљива за партнерску љубав – у исти мах постојана колегиница, другарица, пријатељица. Са оним небескоплавим очима које – зависно од гардеробе – могу изгледати и језерски зелене. Са оним риђим кикицама и ситним пегицама на лицу боје пустињског песка, у мушкобањасто грубим ципелама, полудубоким на шнирање које су, парадоксално, појачавале њену женственост и оригиналност. Заокружену уским струком а колосалним грудима.

Час га је асоцирала на Пипи Дугу Чарапу, час у ситницама на Аницу Добру из најраније младости, па и на њену колегиницу Руни Мару. На тренутке, можда је имала сличности и с некдашњом презгодном Звездином кошаркашицом, касније интернационалном филмском ведетом – „социјалистичком вамп женом”, Љубицом Оташевић. За њега, ниједна Маји није била ни принети. Да – волео ју је жарко и неузвраћено све те, све ове године. Разумевајући, премда не одобравајући њене непромишљености, будалаштине и промашаје. Срце га је болело када би дознао да је њени момци бесомучно лажу, варају, прећуткују оно важно, на њену штету. Покушавао је да је упозори, без успеха.

Она је очекивала да ће се бар неко од таквих крај ње скрасити – но, да ли би га и колико тада и даље волела? С друге стране, Петар се надао да ће се она у неко доба ипак окренути њему схвативиши „шта су праве вредности”. Но, није било шансе: био је неупадљив, несигуран у себе, сувише „свилен и упеглан”, вечито страшљив и неопуштен. Навикао углавном само да учи, да ради, да се усавршава, да не ризикује. Салетале су га све некакве очајнице или пак користољубиве намигуше. И ружњикаве амбициозне насртљивке. Све их је листом одбијао чекајући Мају. Као свог особеног, назаменљивог Годоа.

Елем, Маја се удаде за извесног безвезњака, лажног ветеринара који је умео заводљиво да беседи. Није било свадбе, само некакво „рокерско послужење”. Развела се брзо, па се везала за једног трговачког путника, аквизитера – лепотана који ју је у почетку водио са собом по региону, заједно с књигама. Ускоро, почеше да живе раздвојено. Па се у међувремену родио и Марко, њихово преслатко дете. Када је пошао у школу и „досадио” родитељима, све чешће поче да се дружи с „чика” Петром. Убрзо њих двојица постадоше скоро нераздвојни, најбољи пријатељи. Марко је оца виђао ретко, спорадично су му од њега пристизали поклони из иностранства. С мајком је проводио највише два-три дана недељно. Као да му више није ни било потребно. А како је доиста било у његовој детињој души само је он знао. Петар је Марку купио дивно штене, априкот пудлу – Риле га назваше – како би дете научило да воли и да се брине о бићу које уме да узврати миљењем, верношћу и топлином без речи.

Испуњавање празнине празнином значи тонути још дубље, уз тупи одјек. Насупрот томе, Петар је своју животну мисију покушао да пронађе у помагању детету које се развија, расте, да би се једнога дана сâмо отиснуло у сурови свет. Да постане човек, бољи од Петра и својих родитеља. Напокон, Петар је имао уз себе нешто Мајино, што изворно није било и његово. Смисао живота је нашао у плодоносном коришћењу времена с Марком у друштву – и у сâмом том процесу и у његовим резултатима. Саветовао га је да буде реалан, нипошто и хладан. Друштвен, ипак више свој. Довољно самосталан и независан. Да пажљиво бира пријатеље, девојку, посао, хоби. Да се превише не осврће, али и да не заборавља прошлост које ће тек доцније постати истински свестан. Да има визију, планове, као и алтернативе. Да буде вредан, усредсређен. Да верује у љубав и кад је нема. Јер, љубав је наш бог, (не)остварена привремена судбина, ваздух за којим вапимо, лепота, дар, фантазија – како је ко осећа. Да буде захвалан, не и понизан. Да се нађе онима којима је неопходан, да се не намеће најближима, а да им свакад „буде при руци”. Да никога не мрзи, да је свестан ко су му родитељи, а ко Петар. Да се превише не везује за ауторитете. Јер, и човек и време су трошни, непредвидиви.

Срећем Петра, Марка и Рилета каткад на Ташмајдану. Изгледају срећно и зането. Петар као да себе избегава, ретко виђа: само пар пута дневно у огледалу, у понеком излогу – и у Марковим блиставим, бистрим очима налик мајчиним. Посвећен је Марку, Рилету и успоменама на Мају. „Сећањима” на оно што се у стварности и није десило. „Имагинарно је најјаче између мушкарца и жене... онде где се верује да имагинарно не постоји, тамо је оно најјаче” (Маргерит Дирас). А по свему судећи и није могло да се деси. „... Успомене су опасне!... Оне ружне..., боле, ... а оне лепе... и оне боле” (Лоренцо Мароне, „Сутра ћу можда остати”).

П. С. „Највише сам варала мушкарце које сам највише волела”, написа Маргерит Дирас. Не знам да ли је тô изустила у делиријум тременсу – у периоду кризирања због нагле алкохолне апстиненције – или је посреди искрено признање те неспутане славне и слободне жене? Да ли је уметницима допуштено, па и опроштено, више него нама осталима? Да ли је духовна, аутентична романтична љубав одвојива, не ретко и одвојена од оне телесне? И могу ли обе да постоје паралелно а усмерене ка различитим особама? Које је „шврљање” у партнерским везама опасније – ментално или физичко? Филип Рот у књизи „Професор жудње” помно сликовито анализира противуречности човека као умног, још више чулног бића; временом се свака љубав похаба, избледи – или се угаси жар, утихне страст. При чему прâве љубави можда конкретно није ни било. На крају крајева чини ми се најважнијим да не обмањујемо сâми себе. И када нешто (не)чинимо, није згорег у(с)тврдити зашто се тако понашамо (помислих на поуку из романа „Отменост јежа”, Мјуриел Барбери). Не ради накнадног оправдања, него да бисмо могли даље. Колико-толико смирени, без унутрашњих демона. Кад их је већ толико на сваком кораку, око нас.

Професор Правног факултета Универзитета у Београду