Стварност помешана са митом

Тих септембарских дана 1975. године девети Битеф, уприличен под званичним називом „Између мита и стварности”, довео је у Београд плејаду светских позоришта са истока и запада: од француских и совјетских институционалних позoришта до јапанског Но театра, преко Туниса и Атине, источног и западног Берлина и Варшаве, Брисела и Глазгова, до Скопља и Љубљане. Те године у Београд дошла је и „Ла мама”... Златног времена Битефа, седамдесетих година прошлог века, када је Београд био стециште светских уметника, овако се протеклих дана присећала Бека Вучо која годинама уназад живи и ради у Њујорку, а која је баш у том периоду била део победничког тима Атељеа 212 и Битефа.

Са Беком Вучо разговарали смо у Атеље 212 са којим је делила слављеничку радост поводом обележавања 65 година постојања ове театарске куће. Са Атељеом 212 наставила је и професионалну сарадњу, будући да је продуцент нове представе „Balkan bordello”, рађене према драми Јетона Незираја, у режији Блерте Незирај, настале у копрудукцији Атељеа 212, позоришта „Ла мама” из Њујорка и театра Кендра из Приштине, уз подршку Фондације „Мој Балкан” Њујорк/Београд.

‒ Иако је то било друго гостовање чувеног њујоршког авангардног позоришта „Ла мама” на Битефу (први сусрет био је 1970. године на четвртом фестивалском издању), Елен Стјуарт је овога пута дошла први пут. И то је била права сензација! Мира Траиловић и Елен Стјуарт су се познавале годинама, али је долазак „Тројанки” у режији тада младог Андреја Шербана у Београд био посебан догађај: мит за себе. Сећам се да сам у тадашњој функцији секретара и помоћника главног организатора Битефа, од Мире Траиловић добила важан задатак: да се посебно бринем за позориште из Њујорка. Практично, 24 сата ‒ присећа се за „Политику” Бека Вучо и додаје:

‒ Данас не могу баш да се сетим шта је то тачно значило, мислим да ни Мира Траиловић тада није знала шта би то требало да буде. Чињеница је да је „трупа” била изузетно бројна, како глумаца и плесача, чланова административно-техничког особља, тако и сарадника, пријатеља и познаника које је Елен Стјуарт водила са собом као неко племе, гостујући по Европи, од једног до другог фестивала. Није то све било лако ни ухватити ни сагледати.

Бека Вучо придружила се 1973. године управи Атељеа 212 и Битефа када је, директно са Факултета драмских уметности у Београду постала блиска сарадница Мире Траиловић и Јована Ћирилову најпре у својству секретара ове позоришне куће и фестивала, а касније и оперативног директора.

‒ Са „искуством” од већ три Битефа, озбиљно сам схватила добијен задатак и нисам испуштала чланове театра „Ла мама” из вида: од хотела „Славија” где су одсели, филмског града у Кошутњаку где су се представе изводиле, Атељеа 212, ресторана где су јели, интервјуа које су давали, до пријема у резиденцији америчког амбасадора, округлих столова, техничких проба и наравно представа. Упознала сам чувену Елен Стјуарт на делу, а као да сам је негде већ срела по духу, начину опхођења, осмеху, упорности. Можда у Атељеу 212? Све је пратила, све је видела, све је надгледала, све је водила: са неодољивим шармом и боемским духом Источног Вилиџа ‒ сећа се наша саговорница.

Те године Јован Ћирилов написао је у уводном тексту каталога Битефа:

„Током целог нашег века позориште није престајало да се бави митом, али тек последњих година миту се приступа са свешћу да се можда у њему могу пронаћи одговори о стварности нашег времена. Можда је ипак у тумачењу управо хеленског мита у ’Ла мами’ најбоље садржана теза о прожимању стварности и мита, али је исто тако карактеристично да се редитељ Андреј Шербан помаже афричким и азијским митовима да би дубље и свестраније изразио своју тему…”

‒ Тада нисам ни знала де ће ми баш тај Битеф, сусрети и познанства које сам стекла једног дана одшкринути врата њујоршког позоришног света. И у тим сусретима се мит помешао са стварношћу ‒ каже Бека Вучо.

Њен блиски пријатељ, како каже, Драган Клаић био је пресудна личност у одлуци да оде на последипломске студије у Америку. Те године променио се њен професионали, али и животни пут.

‒ А те давне 1972. године још мање сам могла да сањам да ћу ево после нешто више од четири деценије, као продуцент спојити „Ла маму” и Атеље 212 преко Кендре. Живот и рад у Њујорку научио ме је многим стварима, стекла сам изванредна искуства, упознала мноштво занимљивих људи, пуно тога сам упијала, користећи сваки тренутак. А од првог дана сам покушала да што више „трошим” тај фасцинантан град, пре свега у ономе што пружа у области културе и уметности. И зато је задовољство веће и значајније што сам са малим делићем Њујорка сада дошла у Београд и у мој Атеље 212 одакле је све почело ‒ вели Бека Вучо.