И богати и сиромашни плачу

„Наши родитељи”, текст и режија Патрик Лазић, Београдско драмско позориште и „Божји људи”, по мотивима прозе Борисава Станковића, редитељ Југ Ђорђевић, Народно позориште у Београду

Радња представе „Наши родитељи”, настале према тексту и у режији Патрика Лазића, одвија се на крузеру који плови грчким морима, исписујући односе између три пара, емотивних партнера или људи чије су се судбине случајно укрстиле на овом путовању. Ова комична драма приказује препознатљиву свакодневицу, отварајући питања односа између родитеља и деце, љубави, жртве, одрицања, али и основних разлога имања потомства, као и све већег утицаја вештачке интелигенције у нашим животима; реч је о темама које нас се све тичу, због чега ће представа вероватно бити занимљива широј публици. Са друге стране, сценском тексту фали више изазовности, ликови су преовлађујуће саздани од општијих црта, дијалози су им углавном рутински, без крупнијих мисаоних или стилских искорачења; само повремене, ефектне комичке досетке разбијају ту просечност. Представа је одређена као део трилогије, наставак Лазићевог изузетног пројекта „Наш син”, убедљивијег због продорније искрености и разорније самоироније која је померала границе гледаочевих очекивања, а са тиме је имала снажније естетско, као и политичко дејство.

Догађаји се одвијају на празној сцени, искошеном тлу које се симболички може тумачити као поље нестабилности, (вечног) пада, и праћени су титловима који исписују дидаскалије, утврђују контекст радње, или је коментаришу; костим је благо стилизован, по потреби природе ликова и ексцентричан, одраз геј екстраваганце (сцена Патрик Лазић, костим Татјана Радишић). Лазићев редитељски приступ је сведен, скоро документаристички у размотавању прича, реалистички извезених, без упадљивијих других слојева значења, или стилова. Глумци у тим оквирима играју уједначено и одговарајуће; Милица Зарић гради лик педесетогодишње Александре која врло добро зна где јој је место у друштву, одлучна је шефица и мајка необичног сина, позоришног редитеља, двадесетогодишњака; толико година има отприлике и Doubley Andy (Братислав Здравковић), аполонски тип, кокетан и самосвестан, продавац љубави, са којим се она нежељено среће на броду (тражила је масера, а добила проститутку). Други пар чине писац Никола (Милан Зарић) и глумац Арман (Амар Ћоровић), седмогодишњи љубавници чија је веза пред крајем због Арманове жеље да има децу (у стрејт браку). Трећу линију радње носе Тарик (Иван Томић) и Тамара (Нада Мацанковић), у једној прорачунатој вези, са њене стране, јер она жуди за потомцима, а у Тарику (мисли да) је пронашла одговарајући генетски материјал.     

Сценски прикази низа испреплетаних људских судбина, у основи су и представе „Божји људи”, настале према мотивима прозе Борисава Станковића, упечатљивих трагичних приповести о различитим људима, у овом случају са друштвене маргине, сиромасима, просјацима. Продорну и дирљиву снагу ових реалистичких приказа стварају покушаји појединих актера да пронађу смисао, срећу и љубав у немогућим условима, завршавајући углавном трагично, јер сплет усуда и околности, од свеприсутне беде, насиља и љубоморе, до безнађа као таквог, руши њихове (наивне) покушаје да се из свега тога издигну.

Редитељ Југ Ђорђевић Станковићеву прозу на сцену поставља у себи својственом стилу, огољено, фино иронично, уз брехтовски разбијену илузију. Пажња се усмерава на наративна, епска значења, више него на драмска, овде и врло блиско рукопису Јернеја Лоренција (драматизација Ђорђе Косић). Представа почиње документаристички, директним обраћањем глумаца, под упаљеним светлима у целој сали позоришта, и откривањем истинитих и неистинитих детаља из биографије глумице Вање Ејдус. За овај поступак се не може рећи да је у целини оправдан, касније се на ту врсту исповедног документаризма више не враћа, па је и његов смисао недоречен.

А може се рећи да је најслабија тачка представе њена драматургија; поред тог непотребног документаризма, сценском тексту би добро дошло сажимања, односно укључивања мањег броја приповести, можда само оних које имају чистије драмске потенцијале (нпр. „Љуба и Наза”, „Менко”). У оваквом облику, низања прича које немају све опипљивију мисаону или емотивну изражајност, снага целине се губи, што је истинска штета, јер у представи има веома вредних решења и блиставих момената. Туробна атмосфера се убедљиво гради, деликатним коришћењем звука, музике, врло занимљивим композицијама тела глумаца, допадљиво стилизованим костимима  (композитор Невена Глушица, сценски покрет Милица Церовић, костим Велимирка Дамјановић). Глумице и глумци Вања Ејдус, Ива Милановић, Јелена Благојевић, Александар Вучковић, Недим Незировић и Новак Радуловић, наступају такође врло посвећено и вешто, у обликовању различитих ликова и Станковићеве суморно истините прозе која је прегаженим животима убогих обезбедила место у вечности.