Поема о Даници Јовановић у Карлсхулду

Значајна и нажалост прекратка животно-професионална прича наше познате сликарке Данице Јовановић (Бешка, 4. јануар 1886 – Петроварадин, 12. септембар 1914) до средине овог месеца употпуњује свакодневицу немачког градића Карлсхулда у близини Минхена. Задужбина „Хаус им Мос” у свом музеју угостила је изложбу која о њој говори сликом, документарно и сценографски, а која још једном подсећа на једну од наших изузетних уметница с почетка 20. века.

Упорну даму модернистичког потеза, која је успела да дипломира на Женској сликарској академији у Минхену и постане прва академска сликарка из Бешке, наглашена еманципаторско-патриотска осећања с којима је кореспондирало њено експресивно сликарство, одвела су у прерану и насилну смрт на самом почетку Великог рата, када је стрељана. Стицајем околности, мада плодно иако краткотрајно, њено стваралаштво није привлачило велику пажњу све до почетка шездесетих година прошлог века, а београдска публика тек је 2014, на великој изложби у Галерији Дома Војске Србије, могла премијерно да види њен опус – тада је очима посетилаца било изложено око стотинак њених радова.

На питање откуд баш у Карлсхулду – а и на остала која се тичу ове питке поставке – одговара Јасна Јованов, историчарка уметности, некадашња директорка Спомен-збирке Павла Бељанског и ауторка концепта поставке (заједно са колегиницом Јасмином Јакшић Субић), која је изложбу лично и отворила у октобру.

– Бешка, родно место Данице Јовановић пре једанаест година закључила је партнерство с градићем Карлсхулдом. Од средине 19. века почело је досељавање Немаца у Бешку, тако да су они у једном тренутку чинили готово половину становника. У Карлсхулду великим делом живе потомци бешчанских Немаца који су се после Другог светског рата вратили у Немачку. Како би се очувала веза са крајем које им је сто година био домовина, а неки од данас живих су у Бешки и стасавали, донета је одлука о заснивању партнерства. Данас и један трг у Карсхулду носи име Бешкаплац. Будући да је Даница значајно име у српској историји уметности, а свакако и прва бешчанска сликарка, па још академски образована, организовање њене изложбе у оквиру обележавања десет година партнерства било је логичан корак. Морам да нагласим да су реализацију целокупног пројекта, који чини изложба и пратећа монографија на српском и немачком језику, финансирали немачки партнери, односно градска управа Карлсхулда, управа Горње Баварске и Задужбина „Хаус им Мос” – прича нам Јасна Јованов.

Аутопортрет, 1914, Галерија Матице српске  Даница Јовановић, Бешка, лето 1912.

Поставка коју је дизајнирала Александра Решњак Пешић приказује сликаркин животни пут од Бешке, преко Новог Сада, Београда, Минхена и коначно до Петроварадина.

– Њена биографија је приказана кроз фотографије и њене цртеже из студентских дана, изводе из школских дневника и документе о њеном боравку у Минхену из Полицијског архива. Такође, један сегмент поставке сведочи о пријатељствима која је склапала на том путу, па тако видимо Даницу с Милицом Јанковић, или касније чувеном виолинисткињом Јелицом Ломи. Њен колега из београдских школских дана, сликар Живорад Настасијевић је у једном интервјуу педесетих година прошлог века рекао да је Даница била омиљена међу колегама. Једна Ускршња честитка говори и више од тога, о дискретном удварачу, студенту књижевности Мартину Доди Иванају који је покушао да открије своје емоције. Ипак, највећи део заузимају копије њених слика насталих током кратког, петогодишњег стваралачког периода. Да би немачка публика лакше схватила мотиве на сликама уз њих је изложен и обиман илустративни материјал који сачињавају савремене разгледнице и фотографије. Ту је и она чувена, снимљена док она слика, седећи на лигештулу, међу клиповима кукуруза у дворишту куће у Бешки. Коначно, познатао је да је Даница у време када је аустријска полиција дошла да је ухапси довршавала копију Рубенсове слике „Отмица Леукипових кћери”, па смо тај призор Данице пред штафелајем с овом монументалном композицијом и реконструисали. Део поставке чини и прича о њеној смрти пропраћена документима, исечцима из новина и објавама Војног заповедништва Петроварадина – детаљније нам дочарава изложбени фокус наша саговорница, додајући још једну секвенцу:

– Можда је најдирљивији моменат изложбе приказ поеме о Даници из пера швајцарског лекара и садарника српских емигранстких новина Виктора Кина, објављен у листу „La Serbie” (Ла Серби) у Женеви 4. новембра 1917, а додатак предстаља и ТВ филм о њој титлован на немачки, који пружа довољно информација свима онима који нису заинтересовани да читају монографију.

Ова кустоскиња чије се искуство мери деценијама овога пута каже да је и она пријатно изненађена пре свега публицитетом који је изложба добила у локалној штампи. Приликом самог отварања добила је прилику да публику проведе кроз поставку и тада је одговарала и на многа занимљива питања која се тичу уметничких веза Минхена и наших крајева, као и о значају Данице Јовановић за српску историју уметности. Иначе, сам Музеј „Хаус им Мос ”предстаља неку врсту историјско-природњачко-етнографско-еколошког музеја и истовремено, захваљујући смештајним капацитетима и неку врту школе у природи, па је ова изложба била преседан, као прва ту одржана а посвећена неком уметнику.

Имајући у виду да се не може пренебрегнути да се све одвија и у дуготрајним и отежавајућим пандемијским околностима, Јасна Јованов дочарава нам и део атмосфере који је са тим у вези:

– Отварање изложбе било је заказано за 27. март 2020, оног дана када је требало да транспорт крене у Немачку, границе су се затвориле. После тога је отварање неколико пута одлагано. Није било лако ни отићи до Минхена на постављање и отварање изложбе због тога што је у то време Србија била на црвеној листи, па су ме само специјално позивно писмо и потврда од локалних здравстевих власти спасли од двонедељног карантина. На срећу, све се добро завршило. На крају бих истакла да су љубазност с којом су нас дочекали и интересовање за саму изложбу показали да располажемо вредном културном баштином коју треба приказати свету. То је оно лепо лице које људи дуго памте кад га једном сретну.