Poema o Danici Jovanović u Karlshuldu

Značajna i nažalost prekratka životno-profesionalna priča naše poznate slikarke Danice Jovanović (Beška, 4. januar 1886 – Petrovaradin, 12. septembar 1914) do sredine ovog meseca upotpunjuje svakodnevicu nemačkog gradića Karlshulda u blizini Minhena. Zadužbina „Haus im Mos” u svom muzeju ugostila je izložbu koja o njoj govori slikom, dokumentarno i scenografski, a koja još jednom podseća na jednu od naših izuzetnih umetnica s početka 20. veka.

Upornu damu modernističkog poteza, koja je uspela da diplomira na Ženskoj slikarskoj akademiji u Minhenu i postane prva akademska slikarka iz Beške, naglašena emancipatorsko-patriotska osećanja s kojima je korespondiralo njeno ekspresivno slikarstvo, odvela su u preranu i nasilnu smrt na samom početku Velikog rata, kada je streljana. Sticajem okolnosti, mada plodno iako kratkotrajno, njeno stvaralaštvo nije privlačilo veliku pažnju sve do početka šezdesetih godina prošlog veka, a beogradska publika tek je 2014, na velikoj izložbi u Galeriji Doma Vojske Srbije, mogla premijerno da vidi njen opus – tada je očima posetilaca bilo izloženo oko stotinak njenih radova.

Na pitanje otkud baš u Karlshuldu – a i na ostala koja se tiču ove pitke postavke – odgovara Jasna Jovanov, istoričarka umetnosti, nekadašnja direktorka Spomen-zbirke Pavla Beljanskog i autorka koncepta postavke (zajedno sa koleginicom Jasminom Jakšić Subić), koja je izložbu lično i otvorila u oktobru.

– Beška, rodno mesto Danice Jovanović pre jedanaest godina zaključila je partnerstvo s gradićem Karlshuldom. Od sredine 19. veka počelo je doseljavanje Nemaca u Bešku, tako da su oni u jednom trenutku činili gotovo polovinu stanovnika. U Karlshuldu velikim delom žive potomci beščanskih Nemaca koji su se posle Drugog svetskog rata vratili u Nemačku. Kako bi se očuvala veza sa krajem koje im je sto godina bio domovina, a neki od danas živih su u Beški i stasavali, doneta je odluka o zasnivanju partnerstva. Danas i jedan trg u Karshuldu nosi ime Beškaplac. Budući da je Danica značajno ime u srpskoj istoriji umetnosti, a svakako i prva beščanska slikarka, pa još akademski obrazovana, organizovanje njene izložbe u okviru obeležavanja deset godina partnerstva bilo je logičan korak. Moram da naglasim da su realizaciju celokupnog projekta, koji čini izložba i prateća monografija na srpskom i nemačkom jeziku, finansirali nemački partneri, odnosno gradska uprava Karlshulda, uprava Gornje Bavarske i Zadužbina „Haus im Mos” – priča nam Jasna Jovanov.

Autoportret, 1914, Galerija Matice srpske  Danica Jovanović, Beška, leto 1912.

Postavka koju je dizajnirala Aleksandra Rešnjak Pešić prikazuje slikarkin životni put od Beške, preko Novog Sada, Beograda, Minhena i konačno do Petrovaradina.

– Njena biografija je prikazana kroz fotografije i njene crteže iz studentskih dana, izvode iz školskih dnevnika i dokumente o njenom boravku u Minhenu iz Policijskog arhiva. Takođe, jedan segment postavke svedoči o prijateljstvima koja je sklapala na tom putu, pa tako vidimo Danicu s Milicom Janković, ili kasnije čuvenom violinistkinjom Jelicom Lomi. Njen kolega iz beogradskih školskih dana, slikar Živorad Nastasijević je u jednom intervjuu pedesetih godina prošlog veka rekao da je Danica bila omiljena među kolegama. Jedna Uskršnja čestitka govori i više od toga, o diskretnom udvaraču, studentu književnosti Martinu Dodi Ivanaju koji je pokušao da otkrije svoje emocije. Ipak, najveći deo zauzimaju kopije njenih slika nastalih tokom kratkog, petogodišnjeg stvaralačkog perioda. Da bi nemačka publika lakše shvatila motive na slikama uz njih je izložen i obiman ilustrativni materijal koji sačinjavaju savremene razglednice i fotografije. Tu je i ona čuvena, snimljena dok ona slika, sedeći na ligeštulu, među klipovima kukuruza u dvorištu kuće u Beški. Konačno, poznatao je da je Danica u vreme kada je austrijska policija došla da je uhapsi dovršavala kopiju Rubensove slike „Otmica Leukipovih kćeri”, pa smo taj prizor Danice pred štafelajem s ovom monumentalnom kompozicijom i rekonstruisali. Deo postavke čini i priča o njenoj smrti propraćena dokumentima, isečcima iz novina i objavama Vojnog zapovedništva Petrovaradina – detaljnije nam dočarava izložbeni fokus naša sagovornica, dodajući još jednu sekvencu:

– Možda je najdirljiviji momenat izložbe prikaz poeme o Danici iz pera švajcarskog lekara i sadarnika srpskih emigranstkih novina Viktora Kina, objavljen u listu „La Serbie” (La Serbi) u Ženevi 4. novembra 1917, a dodatak predstalja i TV film o njoj titlovan na nemački, koji pruža dovoljno informacija svima onima koji nisu zainteresovani da čitaju monografiju.

Ova kustoskinja čije se iskustvo meri decenijama ovoga puta kaže da je i ona prijatno iznenađena pre svega publicitetom koji je izložba dobila u lokalnoj štampi. Prilikom samog otvaranja dobila je priliku da publiku provede kroz postavku i tada je odgovarala i na mnoga zanimljiva pitanja koja se tiču umetničkih veza Minhena i naših krajeva, kao i o značaju Danice Jovanović za srpsku istoriju umetnosti. Inače, sam Muzej „Haus im Mos ”predstalja neku vrstu istorijsko-prirodnjačko-etnografsko-ekološkog muzeja i istovremeno, zahvaljujući smeštajnim kapacitetima i neku vrtu škole u prirodi, pa je ova izložba bila presedan, kao prva tu održana a posvećena nekom umetniku.

Imajući u vidu da se ne može prenebregnuti da se sve odvija i u dugotrajnim i otežavajućim pandemijskim okolnostima, Jasna Jovanov dočarava nam i deo atmosfere koji je sa tim u vezi:

– Otvaranje izložbe bilo je zakazano za 27. mart 2020, onog dana kada je trebalo da transport krene u Nemačku, granice su se zatvorile. Posle toga je otvaranje nekoliko puta odlagano. Nije bilo lako ni otići do Minhena na postavljanje i otvaranje izložbe zbog toga što je u to vreme Srbija bila na crvenoj listi, pa su me samo specijalno pozivno pismo i potvrda od lokalnih zdravstevih vlasti spasli od dvonedeljnog karantina. Na sreću, sve se dobro završilo. Na kraju bih istakla da su ljubaznost s kojom su nas dočekali i interesovanje za samu izložbu pokazali da raspolažemo vrednom kulturnom baštinom koju treba prikazati svetu. To je ono lepo lice koje ljudi dugo pamte kad ga jednom sretnu.