Украјина све усамљенија

Украјина неће постати чланица НАТО-а још најмање једну деценију, потврдио је у четвртак амерички председник Џозеф Бајден. Такође, на путу ка том чланству Кијев ће претходно морати да испуни обавезе преузете Минским споразумом о регулисању ситуације у Донбасу, потписаним 2015, иза којег, осим ове земље и Русије, стоје Немачка и Француска.

Овакав званичан став Вашингтона драстично се разликује од прича које су западним медијима кружиле протеклих недеља, а у којима се, између осталог, отворено позивало на војни сукоб с Москвом. Тврдње да Русија гомила наоружане трупе, спремне свакога часа да провале границу са суседом, по сазнањима надлежних америчких обавештајних служби показале су се непровереним. Или је Бела кућа одлучила да их као такве третира.

Прошлонедељни „виртуелни” разговор између Бајдена и руског председника Владимира Путина указао је на једну важну чињеницу: САД дефинитивно нису спремне да се носе са актуелним глобалним проблемима и променама које они намећу. И не само да су неспремне већ у резерви немају јасну визију којим путем би требало ићи даље, како би се сачувао барем део политичке надмоћи коју је западни џин до сада показивао.

У ову слику се уклапа и прича о одлучности Вашингтона да се, кроз институције НАТО-а и ангажујући војску коју овај савез поседује, супротстави руском утицају у Украјини. А управо то је била главна тема прошлонедељног разговора Путина и Бајдена. Свакако важнија од свих других јер позиви на рат, који све учесталије стижу из појединих западних кругова, брину не само Русију већ и целу Европу.

А нервоза је приметна. У Москви воле да напомену како би евентуално уплитање Вашингтона у односе двеју бивших совјетских република могло да буде вођено, па и окончано, по сценарију сличном оном из Авганистана. Другим речима, да Американци одједном, без конкретних најава или додатних објашњења, изађу из „пројекта заштите украјинске самосталности и тамошње демократије” и, једноставно, окрену главу на другу страну.

Такав сценарио није тешко замислити ако се има у виду да главне претње западном моћнику данас стижу са друге стране – од Кине. Најмногољуднија земља наметнула се у 21. веку као чинилац који нико више и не помишља да игнорише. Посебно не такозвани западни свет, гладан много чега што му у куће улази са ознаком „made in China”.

За сада, у Вашингтону се држе зацртаног курса. „САД обилато шаљу у Украјину наоружање које је америчкој војсци постало непотребно”, објашњава Николај Петрушев, секретар Руског савета безбедности.

Он је рекао и да Кијев својим настојањима да уђе у НАТО покорно служи интересима прекоморских покровитеља. „Бившем режиму у Кабулу, на пример, упркос статусу америчког савезника, то није помогло. Слично предстоји и заговорницима америчког ангажовања у Украјини. Земља срља у дезинтеграцију и у једном тренутку Бела кућа ће, једноставно, сасвим заборавити на оне који је овде подржавају”, изјавио је Петрушев.

А тактика Вашингтона у вези са „украјинским питањем” је колико једноставна толико и себична: на евентуални фронт према Русији, дакле под куршуме, не би ишли амерички војници. Тај посао „резервисан” је за момке у оквиру западне војне алијансе. Па ко од њих одлучи да се ангажује... А, објективно, таквих је све мање.

Европљани на све гледају много прагматичније. По њима, украјински терен ближи је Москви него Бриселу. Како географски тако и историјски. А на западу нашег континента памте како изгледају ратови против источног комшије.

Зато, када помиње европске чланице НАТО-а, Џозеф Бајден каже: „Наша света дужност и правна обавеза према алијанси је да јој притекнемо у помоћ. Наравно, таква обавеза не обухвата и евентуалну помоћ Украјини. У сваком случају, могућност да САД, унилатерално, без европских савезника крену на Русију је – искључена.”

Најбизарније у вези са судбином земље Зеленског је то што на Западу нико и не помишља да јој истински помогне. Као да већ и сама чињеница да је ова држава историјски везана за Русију њу дисквалификује из свих планова о заједништву са такозваним западним светом.

Као да на том Западу, једнако као и на Истоку, сумњају да Украјинци заиста желе да живе неки свој, самостални живот. Или да су макар за њега способни.