Јa сам за комунизам – бескласно друштво

У штампаним и електронским медијима, протеклих дана, све се учесталије поставља питање: Ко, уосталом, данас брине о радницима, код нас и у свету? Тако је и недавно водитељка с једне тајкунске телевизије са националном фреквенцијом, својој гошћи из Центра за демократију, након што је саслушала њену „експертску” анализу да се у Србији преко петсто хиљада житеља налази у апсолутном сиромаштву, да 30 одсто од укупног броја запослених живи на ивици сиромаштва с посебним освртом на положај радника из Вијетнама запослених у кинеској компанији у нашој земљи, поставила питање: Куда иде друштво?

Више од пет деценија ангажован сам на побољшању положаја радника у Југославији и Србији, од тога преко тридесет година са позиције радника с „највишом влашћу” (директора) у производним предузећима у друштвеном власништву с три стотине у Брусу до шеснаест хиљада запослених у Звечану (Трепчи). Основна обавеза коју сам добровољно преузео састојала се у томе да свим радницима обезбедим најбоље услове за добру зараду и редовну месечну исплату.

Из историје је познато да власништво над средствима за производњу одређује облик привредног и друштвеног поретка (првобитна заједница, робовласништво, феудализам, капитализам и комунизам). Социјализам, у којем су средства за производњу у друштвеном власништву представља прелазни облик комунизма – бескласно друштво. Самоуправни социјализам, који се у свету први пут појавио у социјалистичкој Југославији и трајао скоро шест деценија, представља најближу варијанту бескласног друштва.

Имамо ли довољно јасну политику решавања проблема неусклађеног развоја појединих региона? Мислим да у том погледу још живе и да у пракси имају утицаја схватања која би требало да припадају прошлости. Одлучно се залажемо да се за свагда одрекнемо алиментацијске дотацијске политике. Такав приступ овом проблему двоструко је неприхватљив.

Прво, на тај начин се неразвијени региони доводе у инфериоран положај, тако да се на њих гледа као на нешто што је само по себи недовољно способно за живот, чему треба туђа помоћ и то помоћ на штету онога који је даје.

Друго, на тај начин се и код развијених ствара осећање да су оптерећени туђом ситуацијом, тј. ситуацијом неразвијених, и да их та околност ограничава у њиховом бржем развоју.

Ако смо против оваквог приступа, то не значи да смо против помоћи неразвијенима и против политике која ће омогућити реализацију основног и већ утврђеног става, који важи у оквирима федерације, да се развијени развијају бржим темпом. Напротив, залажемо се за то да се одлучно приђе решавању проблема тешког положаја неразвијених региона, а то значи и делова радничке класе, радних људи тих региона.

Како неразвијена подручја имају сировине, радну снагу, тржиште, имају дакле економске предуслове за развој, неопходно је да и систем буде постављен тако да и ти извори привредног развоја буду стављени у покрет. Тиме би се изједначио у извесном смислу положај неразвијених и развијених.

Већа улагања у прерађивачку, а много мања у базичну индустрију, знатно су утицала на нестабилност привређивања, тако да су, с једне стране, прерађивачки капацитети упућени на увоз сировина, што негативно утиче на укупан платни биланс, а с друге стране, то је имало негативан утицај на развој недовољно развијених региона, који углавном поседују највеће сировинске потенцијале.

Зато сматрамо да је нужно ангажовање шире друштвене заједнице на развој ових подручја. Сматрамо да уколико се не посвети дужна пажња развоју ових и сличних подручја, све у границама економске оправданости, економске логике, развијањем оних капацитета и улагања у оне капацитете за које постоје основни економски фактори развоја, сировинска база, радна снага, тржиште итд. – да ћемо ризиковати да стварамо стална жаришта економске и друштвене неједнакости...

Упркос томе што сам већ 1973. године, у суботу 13. јануара, уочи Српске нове године искључен из СКЈ, наставио сам с још већим еланом са активностима на побољшању положаја радничке класе.

И данас, након више од пола века, тема је једна, незаобилазна: неједнакост и сиромаштво планетарних размера. Богати постају све богатији, а сиромашни још сиромашнији.

Чини се да су, пандемија вируса корона, климатске промене и екологија као најактуелнија питања директна последица убрзаног пораста неједнакости и сиромаштва на планети.

„Вирус корона је разголитила нагомилане социоекономске проблеме наметнуте свету последњих деценија. Агресивно настојање да се успостави униполарна доминација светом, преко финансијско-економског модела – неолибералног капитализма, доноси профит и корист само једном проценту људи и то махом у Америци и Европи... Свету је неопходан нови формат интеракције суверених држава” (В. В. Путин).

А повода да се осврнемо на ову тему има више. Због ограниченог простора наводимо само два.

Први повод: Чињеница да само један посто најбогатијих поседује преко 43 одсто светског богатства очигледно указује да је друштво болесно. Капитализам угрожава и сам опстанак Земљине кугле.

Други повод: Познати француски економиста Тома Пикети недавно је написао књигу провокативног наслова: „Једва чекам социјализам! Хроника 2016–2020”. Пикети констатује: „Хиперкапитализам је отишао предалеко и уверен сам да морамо наћи начина за превазилажење капитализма, неки нови облик социјализма који би био партиципативан и децентрализован, федералан и демократски, еколошки, нерасистички и феминистички... У сваком случају не можемо се задовољити да будемо ’против’ капитализма или неолиберализма: Морамо, пре свега, да будемо ’за’ нешто друго... Садашњи капиталистички систем нема будућност, јер продубљује неједнакости и исцрпљује планету”, објавила је „Политика” у рубрици „Култура”, 20. новембра 2021.

Одмах сам поручио, добио и прочитао ово „скандалозно” штиво нарочито за присталице хиперкапитализма и постбомбинг режима у Србији. Без подруштвљавања средстава за производњу, узалудна је борба за елиминисање неједнакости и сиромаштва, па ни успостављања трајног мира и благостања на планети Земљи.

Генерални директор „Трепче” током последње деценије 20. века