Новац бачен у ветар

Пре два дана на отвореној седници Владе Србије Јелена Матејић генерални директор Електромреже Србије (ЕМС), објаснила је да је ово предузеће морало да плаћа хаваријску електричну енергију из увоза по цени од чак 330 евра за мегават-сат због балансирања ветра, а при томе нисмо имали струју. Зато се поставило питање каква је корист од зелене енергије, ако ни у најтежим тренуцима, попут ових када нема довољно угља за производу струје, не може да помогне. Осим да направи додатни трошак.

Матејићева је јасно објаснила да ово предузеће врло води рачуна о неинертним изворима енергије који могу да угрожавају систем попут ветра и соларне енергије.

– Уколико они пређу 20 одсто укупног портфолија једне земље, врло је тешко балансирати систем. Ми смо на жалост ових дана имали и имаћемо прилике да видимо шта значи енергија из ветра која је падала до нуле, па на три мегавата до пуних 50, што је нама изазвало нужне трошкове да купујемо хаваријску струју која кошта до 330 евра – рекла је Матејићева.

Председник Србије Александар Вучић, да би појаснио целу ствар запитао је да ли то значи да смо плаћали и трошили новац због балансирања ветра, а нисмо имали ништа, на шта је директорка ЕМС-а одговорила потврдно. Додала је да је било момената када је нешто било на систему и када се покривао конзум, али на жалост дешавало се из дана у дан да смо имали најаву ове енергије, али да је није било. И онда сте у језивој ситуацији да увозите најскупљу струју.

– Слушао сам све могуће екологе и странце да ми соле памет. Жалим што сам их уопште слушао и знао сам да лажу – казао је председник Вучић након тога.

Поново се потврдила прича да зелена енергија ветар и сунце не могу да замене угаљ који је ових дана главна тема Србије. Јер, наквашен, помешан са јаловином и блатом довео је до гашења великог броја блокова у термоелектрани „Никола Тесла”. С правом се зато поставља питање да ли је новац од фидин тарифа (подстицаја које држава даје инвеститорима за производњу зелене енергије) требало паметније да се искористи. За градњу нових савремених термоблокова. Као и да ли су средства свих нас који кроз рачуне за струју сваког месеца плаћамо исте те инвеститоре да граде ветропаркове и постављају соларне панеле на које их Министарство енергетике свакодневно позива, бачена у воду. Изгледа да јесу.

Упитан каква је после свега наведеног сврха зелене енергије, осим да се задовоље нечији скупи интереси, а да при томе Србији неме струје када јој недостаје, проф. др Милан Радуновић виши консултант у инжењерској компанији Енергетски систем „Интегратор”, одговара да се сада на најбољи начин показује да је прича о користи обновљивих извора, о њиховом значају у енергетском смислу, велики промашај.

– Тај приступ је спроводила администрација, не енергетичари. Показало се да је Немачка морала да активира термоелектране јер није било довољно ветра да обезбеди енергију. Исто је и у Шпанији. Значи, да би Србија омогућила енергетску сигурност мора да се ослони на ресурс који има, то је угаљ – категоричан је наш саговорник.

Термоелектранама се не може (пре)судити на бази наших постојећих. Због старости, мале ефикасности (троше много угља за један мегават, велики су загађивачи). Зато треба градити заменске капацитете на угаљ, базиране на новим технологијама сагоревања, велике ефикасности, малог загађење. Циркуларна економија, додаје он.

Србији треба два пута по 500 мегавата заменских капацитета. То би био услов одрживости и сигурности система, али и допринос декарбонизацији јер би се за исту количину енергије ложило десетине хиљада тона мање угља, била би велика ефикасност котлова.

Наводи пример Пољске. У периоду када су почели транзицију пре десет година, изградили су 7.000 мегавата капацитета примењујући нове технологије. И њима је базна енергија зависна од угља.

– Разликујемо базну и билансну енергију. Базна је нешто што обезбеђује сигурност система и биланса која допуњује потребе али и подржава обновљиве изворе. Основно правило рада енергетског система (електроенергетског) је да се у сваком тренутку мора изједначити потреба потрошача са могућностима снабдевања. Могућност снабдевања подразумева производњу из сопствених капацитета или и из увоза. Када планирате, у дијаграму производње почињете од базне енергије коју можете произвести. На то се додају могућности зелене енергије. При томе мора се планирати да ли ветар дува, има ли сунца за солар. Ако тога нема онда се иде на увоз – каже проф. др Радуновић.

Приликом давања великог значаја обновљивим изворима није се водило рачуна о чињеници да за сваки мегават из ветра или солара у сваком моменту морамо имати балансну енергију, енергија која се користи кад нема ветра или сунца. Тако да зелена не може да замени угаљ, наглашава проф. Радуновић.