ЕУ задовољна, чека се Младић

Хапшење Радована Караџића, једног од двојице најтраженијих хашких бегунаца, и то оног за кога се до прекјуче мислило да је једини који никада неће бити пронађен, преко ноћи је ставило тачку на макар две недоумице: прву – да ли ће Ратко Младић бити ухапшен и другу – да ли је Србија одлучила да испуни услове за улазак у Европску унију (уверење да Караџић никада неће бити пронађен највише су подгревале непотврђене информације да је бивши председник Републике Српске са Ричардом Холбруком имао договор о повлачењу са функције у замену за заштиту пред tрибуналом, што је, према сазнањима Блица из новембра прошле године, Владимиру Вукчевићу, тужиоцу за ратне злочине, потврдио и бивши председник Србије и хашки оптуженик Милан Милутиновић).

Изненађење које је изазвало хапшење Караџића преко ноћи се претворило у чврсто уверење да више нема неизвесности око европског пута Србије. Званичници ЕУ у Бриселу и Стразбуру јуче су овај догађај назвали „прекретницом у односима Србије и Европске уније”. Први пут до сада један догађај то може заиста и да буде.

Хапшење „неухватљивог” за Брисел је, судећи по реакцијама, необориви доказ да је нова српска влада одлучна да уради оно због чега је направљено толико, за Србију доскора непојмљивих, компромиса. Хапшење Караџића за Брисел је уједно и најбоља гаранција да ће Србија изручити Хагу и Ратка Младића. А то је услов од коjег се, поновљено је још једном јуче, неће одустати и пре чијег испуњења Србија неће добити статус кандидата за ЕУ. Поготово сада када су српске власти доказале да могу да испуне и тај услов, да за то имају воље и да више не морају да брину ни да ли ће у том послу имати сметњи.

Први пут до сада за Србију може бити добар знак и одлагање посете главног хашког тужиоца Сержа Брамерца, који је јуче требало да посети Београд. Његов извештај, поручују из Брисела, овог пута скоро сигурно ће бити позитиван.

Власт у Србији свесна је да хапшење Караџића није догађај који ће моћи да слави. Пре свега због тога што су изручења, чак и оних хашких оптуженика којима су грађани Србије прижељкивали сами да суде, сваки пут била само још један доказ и подсећање на поразе доживљене у прошлости. За разлику од претходних, овог пута, власт ће грађанима моћи да понуди нешто чиме ће моћи да компензују осећај дугогодишње понижености и неправде.

Јучерашње најаве Брисела (комесар за проширење ЕУ Оли Рен) да ће одблокирати Споразум о стабилизацији и придруживању са ЕУ, за нову владу најбољи је доказ да ради оно за шта је и изабрана.

„Тајминг” хапшења „неухватљивог”скоро да је савршен, што је за многе кључни доказ да су непотврђене информације о томе да је Караџић ухапшен још у петак увече истините (ову тврдњу Караџићевог адвоката, поновио је Томислав Николић, али и Флоранс Артман, бивша портпаролка доскорашње главне хашке тужитељке Карле дел Понте).

У прилог тврдњи да је Караџић три дана чекао у некаквој соби право време да се ова вест објави могле би да иду и гласине да је председница Скупштине Славица Ђукић–Дејановић на две недеље прекинула седницу парламента одмах после разговора у Председништву Србије. Спекулише се да се прекидом седнице хтело да се избегне оно што се догодило када је хапшен Милошевић, односно да опозиција са скупштинске говорнице проба да „загреје” атмосферу. Разлог је, како се спекулише морао да буде само тако велики, јер је на тој седници требало ратификовати ССП, споразум са Русима и споразуме о међународним кредитима „тешким” око 400 милиона евра. Прекид седнице парламента као лек за смиривање тензија применили су, после ове вести, и у Републици Српској.

Било како било, вест о хапшењу објављена је ноћ уочи заседања Савета министара ЕУ у Бриселу на коме је, како је најављивано, Србија требало да буде тек споредна тема. Српски министар дипломатије Вук Јеремић  није могао на бољи начин од овог јуче да привуче пажњу министара Уније.

Враћање Србије на европску агенду и покретање ССП-а са мртве тачке добро ће доћи и као аргумент у полемици са противницима одлуке да се српски амбасадори врате у земље ЕУ које су признале Косово.

Дакле, ако је неко све испланирао, добро је то урадио.

Колико је задовољство изненадним хапшењем можда показује и чињеница да први пут до сада после хапшења неког од хашких бегунаца за које је Хаг тврдио да се налазе у Србији, Београд из Вашингтона, Хага и Брисела није добијао „пацке“ у виду прекора: „Јесмо ли све време говорили да је код вас“.

Последњи који је рекао да се Караџић налази у Србији, и вероватно први чију тврдњу је пратила тишина у Београду, био је амерички званичник за питања ратних злочина Џон Клинт Вилијамсон. Он је, како су 14. јула пренели сарајевски медији, рекао да се Младић и Караџић налазе у Србији и да њихово хапшење зависи само од спремности Владе Србије.

Када је то последњи пут изговорила Карла дел Понте, у Србији је то протумачено као сигуран знак да међународна заједница нема намеру да стави тачку на непрекидан низ услова који се годинама испоручују Београду. После хапшења Караџића многи су почели да се са пажњом присећају шта је још говорила Дел Понтеова.

Уздржаност међународне заједнице у до сада уобичајеном прекоревању говори и о свести да хапшења овог калибра представљају тежак испит за још тазе владу. Да Хаг може бити слаба тачка коалиције социјалиста и демократа било је јасно и без хапшења Караџића и помало комичних напора коалиционих партнера социјалиста да подрже новог министра полиције и лидера социјалиста Ивицу Дачића у напорима да се дистанцира од овог хапшења. Дачић, међутим, већ следећи пут неће моћи да каже да МУП није имао везе са лоцирањем и хапшењем хашких оптуженика. Када буде хапшен Младић (од јуче више нико не каже „ако”) Дачић ће морати да зна. Осим ако се не нада да ће позив премијера Мирка Цветковића преосталим хашким оптуженицима да се предају имати одјека.