Телевизијска беса

Телевизија свакако јесте дуговечан медиј... траје, опстаје, не посустаје, упркос апокалиптичним теоријама најзагриженијих теоретичара завере. Штавише, јачањем друштвених мрежа и уласком интернета у свачији дом, отварају се и бројни канали, као у инат новом медију. Међутим, стара добра телевизија не предаје трон тек тако лако. Рејтинзи расту, нове серије се стварају... Свако би помислио да је са оваквим искуством, телевизија напредовала и да је научила на старим грешкама. Као да су ТВ креатори, ипак, остали у времену њеног рађања, не схвативши да живимо у ери савремене технологије када се многе мане могу прикрити, испеглати, када слика треба да буде беспрекорна. Као и звук... Зар морамо и даље да појачавамо тон на телевизору до даске или да премотавамо ТВ програм уназад како бисмо чули говорнике са малог-великог екрана? Ову могућност нам јесте донела данашња телевизија, али зашто нас уопште стављају у ову ситуацију, а при том нисмо корисници слушних апарата.

Заправо, ништа се суштински променило није у 21. веку. Од педесетих година наовамо канали су се умножавали, само су нам телевизори постали модернији, али не и оно што се на њима емитује! Нажалост, у трци за профитом, рејтингом, доминацијом, за ко зна чим, заборављају се неке важне професије које и те како утичу на лепоту слике, на квалитет програма, на пријемчивост онога што гледамо. А то је, између осталог, и сценографија.

Да ли данас телевизије упошљавају школоване сценографе? Ако то и чине, не делује тако јер често ентеријери студија делују склепано, траљаво урађено и умањују импресију одгледаног. Да ли су челници телевизија уопште свесни колико је она важна и да представља личну карту сваке телевизије. Као када уђете у леп и пријатан дом. Зашто нам студији изгледају тако старомодно, превазиђено, сиромашно, неукусно и неприлагођено? Зашто се мешају неспојиви материјали, зашто свака боја са сваком се слаже, зашто се виде „шавови” и лепак, зашто је цвеће вештачко као са бувљака или кинеске пијаце... Зашто студијским ентеријером доминирају „бабе и жабе”, а саговорници, као роде, седе на једној нози, на барским столицама или уваљени у фотеље као да су у спаваћој соби и јако им је непријатно када треба да у таквом положају причају озбиљно пред камерама.

А шта је са овима другима који се по сваку цену труде да им студио буде као спејс-шатл? Па оду у другу крајност, без осећања мере, начичкају студио најскупљим лед лампама тако да су нам потребне наочаре за сунце како бисмо гледали ТВ програм.

И још када се у таквој шареној сценографији сви обуку шарено, мало је рећи да имамо осећање мучнине, као када мешамо пића.

Исто је и са звуком. И то више није ствар наших ТВ апарата. Дефинитивно... Замених недавно стари новим „паметним” телевизором, надајући се да ћу отклонити овај недостатак. Извињавам се овом приликом мом старом другару и саборцу Ел-Џију. Није до тебе друже! Сада увидех јасно...

Имамо ли тонце, мајсторе звука на овим нашим телевизијама? ТВ програм можда највише гледају старији, везани за дом, који слабије чују. Не заборавите, и њима ТВ програм треба да буде чујан и разумљив!

Од овог недостатка пате и наши филмови и серије... И даље... Свака част изузецима. А таква је дефинитивно серија „Беса” која, поред несумњивог квалитета сценарија, има и све оно друго што треба. Одличну сценографију, тон, слику, музику... А колико се водило рачуна о сваком детаљу и колико је креативаца учествовало иза камера у стварању овог пројекта, могли смо да се уверимо и у недавно емитованом веома занимљивом документарцу. Чули смо и оне које ретко виђамо, а од чије креације зависи комплетан производ. То су помоћници режије, композитори, дизајнери звука, монтажери, каскадери...

Сви они који раде за телевизију требало би да гледаоцима дају бесу да ће убудуће стварати само овако квалитетан програм и да ће се придржавати свих стандарда неопходних за модерну, добру телевизију.