Televizijska besa

Televizija svakako jeste dugovečan medij... traje, opstaje, ne posustaje, uprkos apokaliptičnim teorijama najzagriženijih teoretičara zavere. Štaviše, jačanjem društvenih mreža i ulaskom interneta u svačiji dom, otvaraju se i brojni kanali, kao u inat novom mediju. Međutim, stara dobra televizija ne predaje tron tek tako lako. Rejtinzi rastu, nove serije se stvaraju... Svako bi pomislio da je sa ovakvim iskustvom, televizija napredovala i da je naučila na starim greškama. Kao da su TV kreatori, ipak, ostali u vremenu njenog rađanja, ne shvativši da živimo u eri savremene tehnologije kada se mnoge mane mogu prikriti, ispeglati, kada slika treba da bude besprekorna. Kao i zvuk... Zar moramo i dalje da pojačavamo ton na televizoru do daske ili da premotavamo TV program unazad kako bismo čuli govornike sa malog-velikog ekrana? Ovu mogućnost nam jeste donela današnja televizija, ali zašto nas uopšte stavljaju u ovu situaciju, a pri tom nismo korisnici slušnih aparata.

Zapravo, ništa se suštinski promenilo nije u 21. veku. Od pedesetih godina naovamo kanali su se umnožavali, samo su nam televizori postali moderniji, ali ne i ono što se na njima emituje! Nažalost, u trci za profitom, rejtingom, dominacijom, za ko zna čim, zaboravljaju se neke važne profesije koje i te kako utiču na lepotu slike, na kvalitet programa, na prijemčivost onoga što gledamo. A to je, između ostalog, i scenografija.

Da li danas televizije upošljavaju školovane scenografe? Ako to i čine, ne deluje tako jer često enterijeri studija deluju sklepano, traljavo urađeno i umanjuju impresiju odgledanog. Da li su čelnici televizija uopšte svesni koliko je ona važna i da predstavlja ličnu kartu svake televizije. Kao kada uđete u lep i prijatan dom. Zašto nam studiji izgledaju tako staromodno, prevaziđeno, siromašno, neukusno i neprilagođeno? Zašto se mešaju nespojivi materijali, zašto svaka boja sa svakom se slaže, zašto se vide „šavovi” i lepak, zašto je cveće veštačko kao sa buvljaka ili kineske pijace... Zašto studijskim enterijerom dominiraju „babe i žabe”, a sagovornici, kao rode, sede na jednoj nozi, na barskim stolicama ili uvaljeni u fotelje kao da su u spavaćoj sobi i jako im je neprijatno kada treba da u takvom položaju pričaju ozbiljno pred kamerama.

A šta je sa ovima drugima koji se po svaku cenu trude da im studio bude kao spejs-šatl? Pa odu u drugu krajnost, bez osećanja mere, načičkaju studio najskupljim led lampama tako da su nam potrebne naočare za sunce kako bismo gledali TV program.

I još kada se u takvoj šarenoj scenografiji svi obuku šareno, malo je reći da imamo osećanje mučnine, kao kada mešamo pića.

Isto je i sa zvukom. I to više nije stvar naših TV aparata. Definitivno... Zamenih nedavno stari novim „pametnim” televizorom, nadajući se da ću otkloniti ovaj nedostatak. Izvinjavam se ovom prilikom mom starom drugaru i saborcu El-Džiju. Nije do tebe druže! Sada uvideh jasno...

Imamo li tonce, majstore zvuka na ovim našim televizijama? TV program možda najviše gledaju stariji, vezani za dom, koji slabije čuju. Ne zaboravite, i njima TV program treba da bude čujan i razumljiv!

Od ovog nedostatka pate i naši filmovi i serije... I dalje... Svaka čast izuzecima. A takva je definitivno serija „Besa” koja, pored nesumnjivog kvaliteta scenarija, ima i sve ono drugo što treba. Odličnu scenografiju, ton, sliku, muziku... A koliko se vodilo računa o svakom detalju i koliko je kreativaca učestvovalo iza kamera u stvaranju ovog projekta, mogli smo da se uverimo i u nedavno emitovanom veoma zanimljivom dokumentarcu. Čuli smo i one koje retko viđamo, a od čije kreacije zavisi kompletan proizvod. To su pomoćnici režije, kompozitori, dizajneri zvuka, montažeri, kaskaderi...

Svi oni koji rade za televiziju trebalo bi da gledaocima daju besu da će ubuduće stvarati samo ovako kvalitetan program i da će se pridržavati svih standarda neophodnih za modernu, dobru televiziju.