Недеља, 18.05.2025. ✝ Верски календар € Курсна листа

Пркос на Кордуну

(Новица Коцић)

Село Пркос, северни део Кордуна, десна обала реке Купе – недеља, 21. децембар 1941. Мало село, „непознато” на географској карти, али је стварно, и стално, неизбрисиво из историјских карата и карата наших душа већ 80 година.

Обгрљено маглом, снегом и затвореним небом, као да је и природа слутила погром и умирање, тужна што не може да учини чудо, село Пркос је опкољено. Похапшено је 478 недужних становника, 477 Срба и једна Хрватица – јер је била удата за Србина. Више од половине, 244, била су деца: од недељу дана, нека још без имена, до годину дана – 22, од једне до седам година – 74, од седам до 14 – 96 и од 14 до 18 година – 52. У шуми Брезије, недалеко од Пркоса, озлоглашене усташе Макса Лубурића, али и комшије Пркошћана, Хрвати, маљевима, ножевима, набијањем на колац и у живом кречу, усмртили су и угушили све ухапшене Пркошћане. На питање „Зашто децу?” Лубурић је одговорио: „Јер она би, кад порасту, била наши непријатељи и сва каснија поколења упознала шта смо ми овде радили – зато морамо да уништимо све српско становништво, па и децу.”

Пркос се поново родио 1945. године – живео, пркосио, окупљао нас, рађала су се деца… Подарио нам је најлепше тренутке детињства и младости. Богатио нас радошћу, племенитошћу, добротом, поштовањем, поштењем, љубављу… Никад завишћу, осветољубивошћу, мржњом… А имали смо разлога да се светимо и да мрзимо. Мржња је осећање које се учи. Нећу да верујем да се човек с тим осећањем рађа. Нас нису учили да мрзимо. А волели јесмо и волимо увек. Да ли смо опростили? Нисмо! Јер опростити значи и заборавити. А може ли се овај злочин заборавити?

Како смо одрастали и стасавали, Пркосу смо се враћали и радовали му се, јер Пркос је све – и прва љубав, и завичај, и друг, и део породице, и топло уточиште, и најлепша песма, и најчвршћи загрљај, и највољеније биће… А онда су нам га опет „одузели” 5. августа 1995. године. Сви путеви који су нас водили у наш Пркос су порушени. Пркос је остао у нашим срцима и картама наших душа. За нас, потомке, прапотомке, и преостале становнике Пркоса, остало је да чувамо сећање на време проведено заједно и да га преносимо својим потомцима.

И ове године, 80. пут, на споменик у Пркосу положиће цвеће малобројни становници Пркоса који су и после 5. августа 1995. године храбро остали да живе у њему.

Наше душе, ма где били, тог дана освануће тужне, сузне и затворене, баш као што је осванула и недеља 21. децембра 1941. године у нашем Пркосу.

Док нам је Пркос у срцу и понос у души – ми ћемо увек бити у Пркосу. И ми, и наши потомци, и овај дан ће бити мање тужан, јер Пркос је тамо где смо ми. И увек ће бити тако док је Пркошћана и потомака.

Зорка Попов,
Београд

Коментари6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Раде Косановић
Језива прича о истинитом догађају. За овај случај први пут сам чуо, читајући текст Милана Дракулића у БИГЗовој Дуги, крајем седамдесетих година. Данас би, ревизионисти рекли, да је неко намерно то потискивао. Није. Моја мајка је рођена 1926 и живела је у Војнићу до 1949. Није никад чула за овај догађај а живела је близу. Тамо је у сваком месту неко страдао... Од велике своје туге, вероватно, људи отупе за туђе муке.
Adrijana
Hvala vam Zorka, što ste podelili ovu tešku priču, a ostali sasvim pribrani i bez trunke mržnje. To su ljudski kvalieti koji mnogima nedostaju.
Истину на видело
Ово би у Западној Европи био прворазредни злочин. А мени интелекуалцу је био поптпуно непознат. Зашто? Захваљујући самозваном маршалу? Оваквих злочина је било много и зато молим наше историчаре, специјализоване за Други светски рат, да направе листинг места са бројем побијених Срба од стране геноцидних власти тзв. Независне државе Хрватске, као и Туђманове такође расистичке власти.
Раде Бајић
Одрастао сам у Батиновој Коси крај Топуског. Усмено предање о страдању српског народа у Глинској цркви од стране усташких монструма је језиво. Слава српским великомученицима са целог Кордуна.
Miki
Zato sto smo oprostili i nismo trazili pravdu i osvetu, zato se i ponovilo.
slavko
A šta se ponovilo od 91 do 95?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.