Живот без компромиса

Данас, на прагу зрелости, могу прихватити филозофско мишљење да је уметност чулни приступ истини. Балет није само лепршава бајка, угодност пријатне вечери посматрања, балет је најкомплекснија синтеза уметности, можда зато и најтежа, говорила је својевремено Јелена Шантић (1944‒2000), балетска уметница и активисткиња. На њен богат стваралачки и хуманитрани рад подсећа нас управо објављена књига под насловом „Живот без компромиса за уметност и мир ‒ Јелена Шантић: есеји, записи, коментари”, коју је приредила Амра Латифић, а представљена је недавно у Легату „Јосип Славенски” у Београду, на фестивалу БУНТ 9.0.

Насловница књиге

Ово издање које су објавиле Група 484 и Фондација Јелене Шантић, осветљава свестрану личност ове велике уметнице, представљајући је и као ауторку бројних стручних чланака, либрета, пројеката, две монографије о значајним балетским уметницима Душку Трнинићу и Маги Магазиновић.

Неустрашивост је била прецизна одлика карактера Јелене Шантић, некадашње примабалерине Народног позоришта, кореографа, теоретичарке балета и мировне активисткиње. Берлински Парк мира од 2003. носи њено име, а на уличној табли пише Јелена Шантић-Friedenspark, српски борац за мир. Као примабалерина Народног позоришта одиграла је велики број улога, а међу њима Жизелу, Одилију, Мирту, Јулију, Настасју Филиповну и многе друге, а остварила се успешно као кореограф. У својој породици, приватно била је Лела, Јеца, рођена Јовановић, по мами Лукашевић, по баки руска кнегиња Хованска, а јавно је била не само врхунска уметница већ и грациозна Београђанка са пиштаљком око врата деведесетих година прошлог века, борећи се за правду и право на достојанство и пристојан живот староседелаца и избеглица.

Борила се протов говора мржње и шовинизма, али не само за говорницом и на улици већ и између фронтова и минских поља. У тешким временима путовала је до Сарајева, Приштине, Западне и Источне Славоније, солидарисала се са жртвама рата без обзира на националност и сакупљала помоћ у одећи, храни и лековима. У оквиру Центра за антиратну акцију у Београду, чији је била један од оснивача, 1995. организовала је групу за прихват српских избеглица из Крајине, која збрињава 484 избегличке породице остале без смештаја. Уз подршку европских мировних иницијатова ова група прераста у невладину организацију и званично носи назив Група 484. Борба Јелене Шантић је била непрекидна, а када је касније оболела од најтеже болести ни ту се није предавала и била је активна до самог краја, носећи храбро своју судбину.

Нова књига „Живот без компромиса за уметност и мир ‒ Јелена Шантић: есеји, записи, коментари”, настала је уз помоћ Ирине Суботић и Ирине Љубић, сестре и кћерке уметнице, које су Амри Латифић понудиле на коришћење документацију сачувану у породици.

О личности Јелене Шантић говорили су на недавно одржаној промоцији композиторка Ивана Стефановић, глумац Слободан Бештић, главна уредница часописа „Орхестра” Ивана Миловановић и флаутиста и оснивач БУНТ фестивала Љубиша Јовановић. Ивану Стефановић је са Јеленом Шантић и редитељком Миром Ерцег повезивала музика, коју је радила за њихове представе. Зато се композиторка Стефановић присетила сарадње у пројектима овако: – На списку нашег реализованог заједничког рада остала су три важна наслова, настала у размацима од по три године: први представа „Настасја Филиповна” (Народно позориште,1986), други је био монументална Есхилова „Орестија” којом је отворена обновљена зграда Народног позоришта 1989. Најзад, 1992. године се на 26. БИТЕФ-у под ембаргом појавио Јеленин и мој балет „Исидора”. Улогу Исидоре Данкан Јелена је, као кореограф, дала тек долазећој балетској звезди, Ашхен Атаљанц. Јелена се тада потписала као либретиста и кореограф, али не и као драматург и редитељ, што је и била.

Ивана Миловановић је поделила са посетиоцима утиске о заједничком раду са Јеленом Шантић у редакцији „Орхестре”, као и глумац Слободан Бештић, осврнувши се на заједнички рад у Групи 484, „Пројекту Пакрац”, о Јелениној упорности и дисциплини. Љубиша Јовановић, флаутиста, присетио се рада у оркестру НП у време уметничке активности Јелене Шантић, истакавши њену потребу да учествује у побољшању услова рада уметника.

Књига „Живот без компромиса за уметност и мир ‒ Јелена Шантић: есеји, записи, коментари”, бави се сећањем, и зато пред собом имамо капитално дело из области културе сећања, снажан гест памћења и преношења не само успомена на ову јединствену личност већ и на читаво једно компликовано, узбуркано и, повремено, трагично време – закључила је на промоцији Ивана Стефановић