Вакцине, цигарете и Устав

Док се код нас води расправа о вакцинисању (обавезно или необавезно), о угрожавању нечијих слобода и права, па се потежу и уставне одредбе, дотле вирус корона узима свој данак. И док се таква расправа распламсава, Србија је избила на прво место у Европи по броју заражених овим вирусом. Нажалост, четрдесетак до педесетак људи дневно умире од ове опаке заразе и не дочекавши крај ове расправе. Нису сазнали да ли су умрли због тога, што су по савету многих приучених правника, искористили своја људска права и слободе. Једном речи, због тога што им је Устав, по тумачењу квазистручњака, то дозволио. И искористили су своје уставно право, односно послушали су квазистручњаке с бројних друштвених мрежа, да се не вакцинишу. И ту своју веру у квазинауку, платили су животом.

Али, наш проблем нису само квазиправничка тумачења уставних одредаба. Познато је да код нас важи: „Два правника, три мишљења (тумачења)”. Код нас се закони, па и Устав пишу тако да им је потребно „тумачење”. На нашу несрећу „тумачење” закона и Устава опет дају правници. И то је онда circulus vitiosus. Правници су писали законе и Устав тако да је потребно накнадно тумачење. А накнадно тумачење дају опет правници, али се они бирају тако да дају тумачење које одговара ономе ко их је изабрао. Зашто Њутновим законима нису потребна накнадна тумачења? Зато што су написани јасно, свакоме су разумљиви и засновани су на провереним доказима.

Прича се да је Моша Пијаде, у време кад је писао законе, позивао случајне пролазнике са улице да им чита чланове закона. Чланови закона који су били разумљиви свакоме остајали су неизмењени. А они који нису били разумљиви, морали су да се мењају док не постану разумљиви свакоме. Међутим, наша несрећа јесте што је правна наука у међувремену узнапредовала. Дошли су „нови касапи” (а „нови касапи под реп кољу”) и своје непознавање правне материје унели су у законе и у Устав.

Други наш проблем, можда већи од наведеног, јесу неки лекари, чак и професори, који не верују у науку јер с њом никад нису били блиски. Њима није познато да је спречавање (превентива) болести први корак у медицини, а да је лечење (куратива) следећи корак. Вакцинација (превентива) је до сада сачувала милијарде људи и она се сматра највећим достигнућем медицине. Вакцинацијом спречити и сузбити ширење неке болести много је боље, лакше и јефтиније, него лечити стотине хиљада или милионе оболелих.

Србија је донела Закон о забрани пушења у јавним просторијама и превозу. Дувански дим много мање угрожава животе непушача. И нико тада није налазио одредбе Устава које гарантују слободу избора: пушење или не. Пушачима је угрожено уставно право.

Најопштије правило о било чијој слободи и о правима јесте оно да свако има онолико слободе и права док не угрожава  слободу и права других. Према томе, нико нема права и слободу избора да се не вакцинише (осим у медицински оправданим случајевима) јер он тиме угрожава, не само слободу и права, већ и животе других.

Влада је морала, поштујући Закон о заштити становништва од заразних болести (чије је измене и допуне донела 2020. год.), да донесе одлуку о обавезној вакцинацији свих грађана (осим медицински оправданих случајева). А ко сматра да су му тиме угрожена права и слобода, мора да потпише изјаву да одбија да прими вакцину јер чува своја права и слободу, те да ће трошкове (свог слободног) лечења сам да сноси. Зашто би порески обвезници морали да плаћају било чију празноверност, па чак и политичку зловољу.

Научни саветник