Путин као Кенеди, Украјина као Куба

Међународни односи нису игра, али америчко-руско заоштравање поводом Украјине управо на то подсећа.

Запад упозорава да је Москва на граници према Украјини окупила 175.000 војника и да је могућност инвазије „веома реална”. Русија одговара да нема такве планове, да се ради о „малициозној пропаганди” и да је размештај војника њено право.

Иза свега су две конфликтне намере: Запад је утрошио милијарде долара у покушају да Украјину извуче из руске орбите и да њеним укључивањем у НАТО уђе у „меки трбух” Русије. Русија три деценије упозорава да то ни по коју цену неће допустити.

Недавни виртуелни самит председника Џоа Бајдена и Владимира Путина мало је, ако је уопште, допринео смањењу тензије. Нико у том суочавању није желео да трепне први.

Путин је оптужио Запад да игнорише „црвену линију” коју је Москва исцртала НАТО експанзији на Исток и захтевао да се одустане од укључивања Украјине у западно војно савезништво.

Бајден је одбио било каква обећања, запретио најоштријим санкцијама, новим испорукама оружја Украјини и само дао до знања да у случају напада неће слати америчке трупе.

„Ствари које нисмо урадили 2014. спремни смо да урадимо сада”, каже саветник за националну безбедност Џејк Саливан, подразумевајући годину руске анексије Крима. Био би то „кошмарни сценарио” одговара Сергеј Лавров, додајући да су његове западне колеге „потпуно изгубиле културу дијалога, дипломатских преговора, напора за консензус и способност да креативно траже баланс интереса”.

Амерички медији ставили су акценат на Бајденова упозорења. „Спутњик” узвраћа: празне претње су само пантомима у Авенији Пенсилванија. „Да ли су јастребови у Белој кући толико глупи да не разумеју Путинову поруку”, пита се „Правда”.

На овој тачки заоштравања откривају се елементи игре: Бајдену Украјина у НАТО-у постаје важнија – јер Путин то не жели. Американац би да буде упамћен као „кротитељ руског аутократе”. Рус не дозвољава да му било ко уништи ауру хероја који је својој земљи повратио моћ, углед и достојанство.

Украјина одавно има посебно место у америчкој геостратешкој доктрини. Збигњев Бжежински је писао да само Украјина као чланица ЕУ и НАТО може да помогне трансформацији Русије. „Без Украјине, Русија престаје да буде евроазијска империја.”

Украјина је још важнија Русији. Ту је колевка „кијевске Русије”, цркве и нације, земља из које потичу Николај Гогољ и Михаил Булгаков, Лав Троцки и Леонид Брежњев. Још је важније да не постане плацдарм за напад на Русију.

Две стране остају укопане у своје ровове. Од договора засад ништа. Победа непопустљивости у времену када чврстина Бајдену помаже да оснажи свој опадајући рејтинг због начина изласка из Авганистана, а Путину да заустави тренд пада своје популарности у Русији.

Криза у односима две велике силе, који су доспели на најнижи ниво од времена хладног рата, пореди се с кубанском ракетном кризом 1962. Управо у тим догађајима треба тражити епилог садашњег заоштравања.

Сједињене Америчке Државе нису пре шест деценија допустиле инсталацију совјетских ракета у Карибима, тако близу источној обали. Тадашњи председник Џон Ф. Кенеди деловао је одлучно и завео блокаду Куби. Совјетски лидер Никита С. Хрушчов обуставио је испоруке ракета. Криза је демонтирана.

Годинама касније, Михаил Горбачов је своју сагласност за уједињење Немачке условио обећањем да се НАТО неће ширити на Исток. Добио га је од Џорџа Буша старијег, посведочили су многи, од тадашњег државног секретара Џејмса Бејкера и лидера Британије, Француске и Немачке.

Обећање је стављено на папир, али последњи лидер СССР-а није захтевао да буде преточено у правно обавезујући документ. Запад је убрзо кренуо у сопствени „Дранг нах Остен”, продор на Исток. Да је Запад поштовао обећање дато Горбачову, ове кризе данас не би било.

Путин је посматрао шта се догодило Горбачову. НАТО се проширио са 13 држава на Истоку Европе. Када је стигло до Украјине, Путин је, као некада Кенеди, одлучан да не допусти да се офанзивне ракете и хиперсонични системи западне војне алијансе инсталирају на само пет минута лета до Москве.

Зар неко озбиљан заиста мисли да ће се Путин узнемирити када шеф НАТО Јенс Столтенберг поручи да Русија нема право да гради своје сфере утицаја и да покушава да контролише суседе?

Охрабрен америчком подршком, украјински председник Володимир Зеленски упорно понавља да ће повратити Крим и да ће, ако треба силом, успоставити контролу над побуњеничким регионом Донбаса. Половина армије распоређена је према Истоку. За такве планове већ је добио 300 милиона долара из САД откако је Бајден у Белој кући. Укупно 2,5 милијарди од времена анексије.

Док Москва захтева „правне гаранције” да Кијев неће употребити силу како би повратио територију на истоку коју држе проруске снаге, један украјински опозициони посланик је упозорио да Кијев могуће припрема неку врсту провокација против Русије како би Западу омогућио да заведе санкције Москви и да истовремено појача помоћ народу коме прете „рат и хладноћа”.

Фактор који додатно компликује ситуацију је што нико не поштује споразум склопљен у Минксу 2015. по коме би регион Донбаса добио већу аутономију у односу на централну власт у Кијеву.

Бајден има веома мало моћи да утиче на Путина, али циљ шефа Кремља није инвазија, како алармантно извештавају западни медији. Рекао бих да Руси желе да источни регион Донбаса, Доњецк и Луганск, остану издвојени од Украјине, али не и припојени Русији. За то им није потребна инвазија на „пријатељску територију”.

Иста тактика је, тада уз употребу силе, коришћена против намере Грузије да уђе у НАТО. Абхазија и Јужна Осетија такође су прогласиле неке своје „државе”, али их Москва није инкорпорирала у Русију. Све ме подсећа на позицију Републике Српске која је гарант да Босна неће ући у НАТО. Тако је и Донбас гарант да Украјина неће у НАТО.

Нема сумње да сваки непредвиђени инцидент може да измакне дипломатској моћи Бајдена и Путина, да запали атмосферу и да остатак Европе увуче у конфликт широких размера. Ниједна страна не жели рат, али потрајаће док се не пронађе начин за свођење тензије на нормалу односа две ривалске силе.