Лажа и паралажа

Нажалост, ни "Подвала" Ласеа Халстрома није од оне врсте филма која је у стању да узбурка текући, стандардно учмали, биоскопски репертоар, али може делимично да задовољи гледаоца жељног филмских прича насталих на основу истинитих личности и догађаја. А ова је једна од њих.

Ричард Гир глуми Клифорда Ирвинга, америчког писца осредњег успеха, који је 1971. године написао лажну биографију Хауарда Хјуза, убедивши све око себе не само да је Хјузов пријатељ већ и да му је ексцентрични билионер који је тада живео у потпуној изолацији, распуштене косе и с празним кутијама од папирних марамица на ногама уместо ципела, лично диктирао причу о свом животу. Насевши на превару, плативши огроман аванс и објавивши књигу као аутентичну, једна од најмоћнијих издавачких компанија "Мекгро Хил" доживела је издавачку бламажу века. Слаткоречиви писац-преварант одслужио је двогодишњу затворску казну, вратио примљени новац и објавио исповест по којој је Вилијем Вилер написао сценарио за филм "Подвала".

По унапред утврђеном рецепту о смеси редитељско-европског слободног духа у третирању политичких конотација, са америчком ритмичном техником причања приче, продуцентска кућа "Мирамакс" режију је, нимало случајно, поверила Ласеу Халстрому ("Живот нема правила" , "Чоколада",  "Лука љубави", "An Unfinished Life", "Казанова"). Оваква смеса допуњена је "зачинима" из Никсонове ере политичке корупције, а процена је била да ће се Халстром у свему овом добро снаћи јер су комично-мрачни лавиринти опсесије и преваре њему познат терен. Овог шведског аутора са већ подужим радним стажом у Америци-Холивуду, продуценти углавном и ангажују када процене да је филму потребно додати мало европског шмека у драмским заплетима по узорима на филм ноар, мада је он каријеру заправо започео као редитељ оштроумних шведских комедија ("Мој псећи живот").

Како било, тек у случају "Подвале" успех је на свим плановима (укључујући и Гира у главној улози) осредњи и половичан. Ова прича је имала потенцијал да добро одслика општу шизофренију Америке 70-их: беснео је рат у Вијетнаму, трајале антиратне демонстрације, цветала њујоршка издавачка индустрија, развијао се поп-арт покрет, владао Никсон, назирала се афера Вотергејт..., али он нити је вешто употребљен нити до краја искоришћен. Све је остало на нивоу лаже и паралаже, лоше скројеног царевог одела и клизаве психологије главног јунака, бесрамног, бестидног лажова-писца Клифорда Ирвинга, по чему филм неустрашиво гази.

Ирвинг креће у авантуру писања лажне биографије, а читав тај догађај праћен је повременим упадицама о односу са женом-сликарком (Марша Геј Харден) и бившом љубавницом, аморалном глумицом у покушају (Жули Делпи), чиме је начињен покушај да се отвори и тема личног поверења и издаје и учврсти лик главног јунака. Трећи крак свеукупне приче држи се са највећом дозом сигурности и односи се на Ирвинговог најбољег пријатеља и саучесника у превари, лојалног писца-истраживача Дика Саскинда у врсном тумачењу Алфреда Молине. Неки од успешнијих делова филма пристижу из тренутака неповерења издавача у Ирвингову фантастичну понуду. То су уједно ретки моменти комичног, и ретке сцене у којима све функционише као добро навијен сат.  Последњи део филма сугерише да је и сам Ирвинг био жртва преваре од стране човека о којем је писао књигу а да га никада лично није срео или видео. У филму се сугерише да је Хјуз искористио Ирвинга, спекулише се да је његова књига појачала Никсонову параноју и покренула аферу Вотергејт...

Дакле, "Подвала" је и покушај да се нешто дубље истражи америчко гесло "никада немојте дозволити да истина стане на пут доброј причи" и укаже на то да су медијске преваре једно од главних обележја америчке културе као најкраћи пут до славе, богатства или постизања политичког циља. Неко би могао рећи да је овај филм и храбар, јер се може довести у везу са актуелним тренутком и медијским лажима у текућим америчким ратовима. Може, али натегнуто. Уз много добре воље и високу концентрацију гледаоца.