Плес у Горњем граду

БАЛЕТСКА КРИТИКА
На овогодишњем Белефу, поред визуелних, музичких и драмских, приказано је и неколико остварења из области савремене игре. Како Београдски летњи фестивал тежи да измести своје продукције на што више разноврсних градских локација, тако је и у области плеса само једно остварење постављено под кров позоришта – то је представа „Not me”, изведена на сцени Позоришта на Теразијама, у кореографији Дуње Јоцић, младе играчице која тренутно живи и ради у Холандији.

Наша публика је имала прилику да види рад Дуње Јоцић на Фестивалу кореографских минијатура, на коме је прошле године освојила прву награду, а која подразумева средства за целовечерњу продукцију на Белефу. У међувремену београдска публика је ову изванредну играчицу поново видела ове године, у наступу трупе Клуб Гај и Рони, у представи „Поетични порази”, приказаној на петом Београдском фестивалу игре.

У кореографском раду Дуње Јоцић веома је приметан утицај ауторског пара израелских кореографа Гаја Вајзмана и Рони Хавер, у чијој плесној компанији игра већ неколико година. Заправо, реч је вероватно о својеврсном креативном прожимању, јер се кореографи једним делом ослањају и зависе од креативног потенцијала својих играча а, опет, играчима треба времена да се у каснијем ауторском раду ослободе утицаја својих ментора. Дакле, ова млада кореографкиња је још под утицајем Вајзман-Хавер плесног стила, њихове поетике и екстатично заводљиве игре која остварује значајне техничке амбиције. Плесне деонице које она креира су компактне, логичне, ефектне, поткрепљене изванредном интерпретацијом саме ауторке, али и такође добром игром Еве Пушендорф.

Ове две играчице су у својим дуетима спретне, енергичне, уигране. Оне се поигравају са темом промене личности и идентитета, тако што тело на поду оивиче кредом, као у случају злочина и смрти, па потом устају и настављају плес. Међутим, представа има и делова када губи на тежини, а то су говорни делови, јер текст који изговара глумац Бојан Димитријевић, и поред његове занимљиве сценске појаве, нема тежину, делује наивно и неубедљиво, а претендује да буде део шире филозофске запитаности. И шавови између плесних и говорних деоница, као и опште јединство представе, нису сасвим вешто уобличени. Ипак, захваљујући на првом месту доброј игри, представа је успевала да одржи пажњу публике, али и да укаже на кореографски потенцијал ове младе ауторке.

Два дана касније, такође у оквиру Белефа, уследио је занимљив пројекат, као резултат гостовања француске кореографкиње Одил Дибок и њеног рада са деведесет играча аматера из Србије. Желећи да плес дистанцира од појма елитистичке уметности коју изводе виртуозни играчи на сцени, Дибок користи отворен градски простор, (овде је то део Горњег града на Калемегдану), и велики број играча аматера, обучених уз помоћ домаћих плесних педагога, путем радионица, учи да владају својим телом и простором у коме се налазе. Посматрачи, публика и случајни пролазници могли су да уживају у спорим, спиритуалним кретњама извођача обучених у једноставне сиве костиме, који су се визуелно просто стопили са каменим зидинама. Њихови покрети подсећају на источне технике јоге и таи чиа, а ту су и технике контакт импровизације и сасвим једноставни кораци и кретање савремене игре. Играчи леже на земљи или ритуално шетају по трави, онда праве мале, синхронизоване комбинације покрета, крећући се у дугачком низу дуж Калемегданског зида. Овај пројекат поетичног наслова – „Камен и снови”, у великој мери улепшао је и оплеменио једно београдско летње поподне. За случајне пролазнике и децу која су се играла на Калемегдану ово је био добар начин да сагледају, и прихвате, уметност покрета у њеним бројним манифестацијама и значењима.