Љубазни чикица Дабић

Станари зграде у Улици Јурија Гагарина број 267, у којој је Радован Караџић живео у стану породице Максимовић, описују га као изузетно учтивог комшију. Често је, казује нам једна од станарки, умео да јој отвори врата, помогне јој, а на крају је и учтиво поздрави. Ни једног тренутка јој, вели, на памет није пало да је љубазни чикица један од најтраженијих хашких бегунаца.

– Био је, ако могу да кажем, обичан, да би некоме запао за око, да неко посумња... Привлачио је пажњу својом појавом. Дуга коса, на глави шешир који је мењао у зависности од боје одеће коју је облачио тог дана. Упознао сам га у лифту. Од тада смо се сретали само на улици. Чини ми се да ме је запамтио, па ми се увек учтиво јављао. Чак је, као некада давно господа, скидао шешир у знак поздрава и поштовања. На лицу му се очитавала интелигенција и мирноћа. Тешко да је такав човек могао некако да повреди – каже видно узбуђен Драган Граовац, чувар продавнице смештене недалеко од зграде у којој је живео хашки бегунац.

У продавницу, у којој је Граовац радио, Караџић је свраћао углавном са кесама у рукама. Куповао је, напомиње Граовац, само оно што му недостаје. Углавном квалитетна пића. Свакодневно, некада и по неколико пута на дан, овде је куповао јогурт. Живео је у комшилуку, процењује Граовац, око годину и по.

– Према свим комшијама био је изузетно коректан. Са децом је имао посебан однос. Због беле дуге косе и исто такве браде, деца су га звала Деда Мраз. Једном сам га видео са женском особом, много млађом од њега. Помислио сам да му је то ћерка. Тек када сам у новинама прочитао да га ћерка Соња није дуго видела, схватио сам да нисам у праву. И она је била изузетно љубазна. Често су били заједно, а једном приликом сам је видео да у зграду долази са дететом. Између осталог, памтићу га као човека који готово никада није скидао шешир – испричао је Граовац

На причу да је Караџић био изузетно љубазан надовезује се и Милан Томић, професор физике, који тренутно, за време распуста, у новобеоградском блоку продаје лубенице. Последњи пут је, каже, хашког оптуженика видео пре петнаестак дана. Често би се, вели, задржао у разговору са њим. Некада чак и по сат времена.

– Куповао је код мене воће и поврће. Говорио је чистом екавицом. Потпуно је променио дијалект. Често смо разговарали о филозофији. Видео је да ме занима та област, па ми је једном приликом чак поклонио књигу „Дипра чакра”, индијског филозофа – наводи Томић.

Између осталог Томић ће свог „комшију” памтити по томе што је ретко када саговорника гледао у очи. Једном му је, каже, у разговору рекао да имао своју ординацију и да је неуропсихијатар. По воће и поврће је често долазио у друштву млађе женске особе коју је, како каже Томић, представљао као своју супругу.

– Фасцинира ме чињеница да их је Караџић 13 година вртео око малог прста. Ишао је међу људе, држао предавања, али га нико није открио. Не би га ни сада открили да га неко није издао. Тај који ће узети пет милиона евра, као награду зато што је издао Караџића, неће остати неоткривен. Верујте ми – каже Томић.

Слободно време, ако је веровати гостима и власнику бифеа „Луда кућа”, недалеко од зграде у којој је хашки бегунац живео, Караџић је проводио баш овде.

Мала кафаница, пуна новинара и знатижељника. Изнад слике, на видном месту, велике слике Ратка Младића и Радована Караџића.

Био је, кажу гости, одмерен у комуникацији са људима. Најчешће је пио кафу и црно вино и читао „Политику”. Једно вече, пре отприлике годину дана, појавио се на вратима локала.

– Чуо је гусле, па је пожелео да их види. Сео је за сто са гусларима. Гледао је у простор изнад шанка, где су се налазиле његова и слика генерала Ратка Младића. Ко би помислио да је то главом Караџић. Једном приликом је узео гусле у руке и запевао. Понекад је речи песама записивао и у свеску. Рекао је да песму и српске обичаје морамо да преносимо и на нове генерације. Наглашавао је да Србија једино тако може да опстане. Те његове реченице се сећају сви – објашњава Томаш Ковијанић, власник бифеа „Луда кућа”.

Да би дочарао, како је рекао, племенитост Радована Караџића, Ковијанић је многобројним новинарима и посетиоцима испричао следећу причу:

– Ту на овом дрвету, испред мог објекта, настанио се рој пчела. Једнога дана, њихова кућа је пала. Људи су сели и већали хоће ли побити пчеле. У једном моменту се, међутим, појавио доктор Давид, односно Радован Караџић и рекао: „Станите децо, грех је убити пчелу. Она је благодетна и треба је спасити”. Убрзо је од кутије направио импровизовану кошницу. Радован није отишао док ни последњу пчелу није спасао – завршава Ковијанић.

Мирослава Дерикоњић

-----------------------------------------------------------

Где су све виђали Караџића

„Погледај, зар оно није твој пријатељ?”

Жена холандског новинара показала је прстом кроз излог ресторана ка човеку који је седео за столом у башти.

Чак и с леђа, облик његове главе и седа разбарушена коса једног од најтраженијих људи на свету могли су се лако препознати. А кад је окренуо главу тако да му се види профил, новинар је био потпуно сигуран.

Радован Караџић је пио кафу у једном забаченом ресторану на путу од Фоче ка Гацком.

Био је април 2005.

Мало потом, Караџић који је изгледао нервозно изненада је устао и са својом пратиљом отишао у црвеном мерцедесу.

Овако је Радио Би-Би-Си почео репортажу о скривању Радована Караџића, која је емитована крајем јуна ове године и само је једна од низа сличних прича које су се појављивале у западним и српским медијима у последњих десет година.

За Караџићем се трагало по врлетима око Фоче – код села Челебићи, у манастиру Острогу, у Хиландару, у родној Црној Гори, говорило се да је одавно побегао у Русију или Белорусију и да његово обезбеђење без тешкоћа ликвидира агенте ЦИА.

Тако је сарајевски недељник „Слободна Босна” недавно објавио, преносећи изјаву Радомира Ћеранића – из босанске тајне службе – да су пронађени само аутомобил и опрема двојице убијених америчких обавештајаца, а да њиховим телима нема трага.

Новинар Би-Би-Сија је у поменутој репортажи питао своје изворе у Босни и Србији да ли се после хапшења Стојана Жупљанина може очекивати и изручење Караџића и Младића. „Он је само жртвено јагње”, рекли су сви извори – треба претпоставити из западних дипломатских кругова. „Они никад неће ни пипнути велику двојку”.

Пре три године, очајнички позив свом супругу да се преда како његова породица не би више трпела свакодневни притисак упутила је и Љиљана Зелен-Караџић, али без успеха, а у јавности се усталио утисак да је Караџић неухватљив.

То је била и потка за прошлогодишњи холивудски филм „Пролећни одмор у Босни” у којем главну улогу тумачи Ричард Гир. Филм је лабаво заснован на причи групе западних новинара који су тражили Караџића по Босни и улетели у шпијунску мрежу лажи и равнодушности.