Понедељак, 27.06.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
РЕФЕРЕНДУМ 2022.

Устав да или Устав не?

Сва друштва у региону су нашла снаге да реформишу уставе, а Србија је остала да тавори. Свако одлагање би значило катастрофу за ЕУ интеграције и још многе протраћене године наших живота
(Фото М. Спасојевић)

Да ли 16. јануара треба изаћи на референдум и, ако да, да ли на питање одговорити са да или не?

Сви који брину зашто то сада треба да знају да се Устав мења због међународних обавеза Србије из марта 2007. године, дефинисаних у мишљењу Венецијанске комисије (ВК), што је неформални назив Комисије за демократију путем права, саветодавног тела Савета Европе, најугледније институције на свету за питања конституционализма.

Мишљење из 2007. године је израђено на захтев Европске комисије, јер се тадашње власти при изради Устава из 2006. ни са ким нису консултовале, па ни са релевантним међународним телима. Оно представља мапу пута који би Србију требало да сврста у ред земаља у којима устави пружају могућност да се обезбеди поштовање људских права, демократије и владавине права у складу са највишим европским стандардима. Мишљење покрива низ тема, али наглашавају се два кључна недостатка Устава из 2006. године.

Први је недовољна независност судства, која се огледа у претераној улози парламента приликом именовања у правосуђу. У том смислу, председник Народне Скупштине Ивица Дачић је у праву када каже да се предложеним амандманима развлашћује Скупштина својих надлежности у области правосуђа, али и пропушта да каже да се реформом заправо по први пут конституише судска власт.

Циљ усвајања амандмана јесте да се отклони овај недостатак, иако извршна власт воли да нагласи да се амандманима унапређује ефикасност правосуђа, што је нетачно, али не звучи лоше, односно добар је спин, док из врха законодавне власти стижу поруке да се ради о „изборима” јер „судије хоће да се другачије бирају”, што је делимично тачно, али тенденциозно коришћење речи „избори”, која се пре свега везује за политичаре, односно неку врсту политичког ухлебљења има за циљ да грађанима додатно огади већ непопуларно правосуђе.

Други најважнији недостатак ВК дефинише овако: „Основна забринутост у односу на Устав односи се на чињеницу да су чланом 102.2 народни посланици појединачно подређени партијском руководству”.

Дакле, измена Устава у делу који се односи на правосуђе је sina qua non скоро пуних 14 година. О томе сведоче и налази Групе држава за борбу против корупције ГРЕЦО из 2015. године, као и извештаји Европске комисије о напретку Србије у процесу интеграције већ годинама уназад. Ови приоритети изречени су и у сада већ старој, никад оствареној националној Стратегији реформе правосуђа из 2015. године, као и у Акционом плану за поглавље 23. из исте те 2016. године, те оном ревидираном из 2020. године.

Процес измене Устава је добио на снази током 2018. године када је, како је то ВК са правом оценила, расправа о амандманима вођена у затрованој атмосфери. Тај процес је застао због политичких околности и због тога што је лоше вођен од стране Министарства правде, а далеко квалитетнији наставак добио је након избора 2020. године, када је влада поново скупштини упутила Предлог за измену Устава, а надлежни Одбор за уставна питања узео ствар у своје руке током минулог пролећа. У свим корацима, који су укључивали 11 јавних слушања и консултације о два мишљења ВК на предлог текста амандмана учествовало је цивилно друштво, док се тзв. ванпарламентарна опозиција правила мртва. Ту не рачунам повремене испаде да ће Сорос да бира судије, против отимања Косова, против увођења обавезне вакцинације и ковид пропусница.

Устав се не мења изненада, јавна расправа траје у најмању руку од 2018, а пред садашњим сазивом скупштине скоро годину дана, током којих се о уставним амандманима није огласио само онај ко није хтео.

Део НВО ових дана указује на то да је одржавање референдума проблематично јер Скупштина није легитимна. Исте НВО су све време, током овог сазива, захтевале да се измене Устава прихвати скупштина као једина надлежна, да се формира радна група за израду нацрта са професорима, судијама и тужиоцима, да радна група изради и текст Уставног закона, да се цео „пакет” упути ВК на мишљење, што је све учињено. Дакле, Скупштини није недостајало легитимитета када су јој упућивани захтеви. О легитимитету ћу још рећи да је на изборе изашло 50 одсто бирача, да је та Скупштина изабрала владу, са којом исте те НВО сарађују на више фронтова, међународна заједница сматра и скупштину и владу легитимним, а легитимитет такође није био упитан када су недавно на еколошким устанцима упућивани захтеви за измену Закона о референдуму и повлачење Закона о експропријацији.

Поводом коментара из истих кругова да је измена Устава у делу који се односи на правосуђе само једно од прелазних мерила из Акционог плана за поглавље 23, исти су у најбољем случају незналачки, а у најгорем срамни и политички мотивисани. Србија је већ више година на ивици могућности да ЕУ активира такозвану клаузулу о неравнотежи у преговорима, што би могло да изазове потпуну суспензију преговора, управо због недостатка напретка у области владавине права, читај измене Устава у делу који се односи на правосуђе. О томе колики је ово приоритет најбоље сведоче изјаве свих званичника ЕУ.

ЕУ није невина у целом овом послу, пре свега зато што јој треба поставити питање зашто једнако као измене Устава у делу који се односи на правосуђе није поставила као приоритет у преговорима и горе поменуту измену у делу који се тиче „чињенице да су посланици појединачно подређени партијском руководству”. Исто се односи и на друге примедбе на Устав из 2006. године, попут унапређења одредби које се тичу заштите људских права, а и самог начина измене Устава.

О начину измене Устава, поново је најјасније говорила ВК у мишљењу из 2007. године: „утисак је да је прописани поступак превише сложен јер захтева два или чак и три корака: прво, скупштина треба да усвоји, двотрећинском већином од предлог за промену Устава и након тога та иста скупштина треба да усвоји акт о промени Устава двотрећинском већином. И, коначно, чини се да члан 205. захтева усвајање, опет двотрећинском већином, још једног уставног закона за спровођење промена Устава. Јављају се бројна питања у вези значаја и употребе овакве процедуре. Које је правно дејство усвајања предлога за промену Устава? Какав је однос између гласања одржаних у Народној скупштини? Каква је корист од сложености која је резултат оваквог поступка?

Ето теме којом би НВО и демократска опозиција требало да се баве. Но, о томе нисмо чули ни реч током јавне расправе. Једино се у једном делу о овим питањима огласио Јуком. Остали очигледно бирају да из политиканских, а и антиевропских разлога и даље слуђују и дезинформишу јавност о овом важном питању.

Доиста, треба бити фер и признати да се маневром власти да заврши рад на амандманима и стави их на референдум у року предвиђеним Акционом планом за поглавље 23 демократска опозиција нашла у незавидној позицији. Ако подржи амандмане кајаће се, а ако их не подржи – кајаће се. Но то је питање политичке вештине у којој се неки сналазе само када им теме падну с неба, попут заштите животне средине.

Уместо разматрања меритума предложених промена, даћу одговор питање које је ВК поставила 2007. године о користи сложености поступка измене Устава. Одговор је врло једноставан. Користи нема. Доношење Устава 2006. године обележено је недостатком јавних консултација, посланици су текст видели неколико сати пре него што су гласали, а памтимо и преконоћни референдум. Сложеност је наметнута јер је трулим компромисом ДС, ДСС и СРС Устав морао бити „закључан” на више места, а све зато што је било глупо да се стави на папир да су неопходна два двотрећинска гласања и референдум само за преамбулу, одредбе о територијалном уређењу, односно Косово. Тако смо 2006. завршили са широком листом уставних промена које подлежу референдуму, укључујући и „уређење власти”, па и у области правосуђа. Уставописци из 2006. године и њихови спонзори су тако у значајној мери зацртали антиевропски пут Србије и показали кроз историју толико пута исказану немогућност наших политичких елита да уче из сопствених грешака, чак и оних из скорије историје, јер и Устав Србије из 1990. године је било изузетно тешко променити.

Намеће се закључак да предложене уставне промене управо овај, готово једнопартијски парламент, не само да треба да „прогура”, него је можда и једини који то заправо и може.

Уређење власти – правосудне, али и извршне и законодавне – није питање о коме грађани треба да се изјашњавају на референдуму. Како у Србији, тако и у било којој другој држави. Да ли у Високом савету судства има 5 или 6 судија, како се они бирају, колико је истакнутих правника и шта дешава уколико одлучује петочлана комисија? Неколицина људи разуме да након што се Србија определила за управљање судском влашћу кроз правосудне савете, исте ваља уредити тако да у што већој могућој мери буду ослобођени политичког утицаја. А то није посао који се завршава предложеним изменама Устава, већ је то почетак, а следи комплексна израда читавог сета правосудних закона, подзаконских аката, те стварање свих претпоставки за њихову примену. О овоме ни већина народних посланика у сваком сазиву не зна довољно, већ траже експертизу академске заједнице, правосуђа и релевантних међународних институција, попут ВК.

Акт о промени Устава о коме ће се гласати добио је скоро једногласну подршку судија и тужилаца, јасно изречену кроз одлуке органа њихових репрезентативних стручних удружења. Стављено је неколико резерви, али доминантан став је да ће предложени текст значајно унапредити независност правосуђа.

Академска заједница је по питању амандмана донекле подељена, што је ваљда и њено пожељно стање, али је свакако и значајан напредак у односу на 2018. годину, када је целокупна професура била јасно против текста који је тада израдила извршна власт.

Гледе међународног фактора, власт воли да се похвали да је добијено „позитивно мишљење ВК”, док тако нешто заправо не постоји, јер се ова институција, не изјашњава у тону позитивно-негативно. ВК је за текст који је стављен на гласање рекла да је испуњена већина раније изнетих препорука, док за оне које нису, постоји простор да се спроведу кроз измене закона.

Владајућа странка очито не планира да води снажну кампању за амандмане, јер им не одговара да пред грађане иду са јасном поруком која упућује на интензивирање процеса европске интеграције. Још мање им одговара да грађанима приближи разлоге неопходности измене Устава јер би то подразумевало признање да се врши политички утицај на правосуђе. Власт зато лута од аргументовања да се гласа против, у чему предњачи председник Одбора за правосуђе Владимир Ђукановић и још понеки народни посланик, до позива који стижу из проевропског дела Владе да се изађе и гласа за не би ли се унапредила „ефикасност правосуђа”.

Истина не одговара ни добром делу опозиције, која је својевремено аминовала лоша уставна решења. Уместо да се сада посипају пепелом не би ли грађанима покушали да објасне да су другачији и од ових на власти, они заваравају јавност, у најбољем случају у настојању да направе атмосферу „избори пре избора” у којој се на референдуму опредељује за или против ове власти, чиме земљу неодговорно даље скрећу са пута ка ЕУ.

Пар речи и о медијима. Позиви да се гласа за су у последњих десетак дана постали редовнији, поготово у тзв. режимским медијима, што је индикатор да је овој власти ипак стало да амандмани прођу, упркос аргументима „Твитер” аналитичара „Вучић је у ’вин-вин’ позицији”. Не треба се заваравати, ниједној политичкој власти није до независнијег правосуђа, тако да мора бити да је догорело до ноката по питању ЕУ интеграција. И опет, не ради се о томе да је власт велики фан ЕУ, али одсуство напретка ем одбија онај део гласача владајуће странке који је наклоњен Европи, ем што је још важније, шаље поруку инвеститорима, па чак и онима из Кине, да беже даље од Србије. Не треба заборавити да пре отварања Кластера 4 (зелена агенда и одржива повезаност) средином децембра, пуне две године није било напретка у преговорима, а упућени у процес ЕУ интеграције добро знају и да је до отварања овог Кластера дошло искључиво због тога што је власт израдила амандмане на Устав у области правосуђа у једном транспарентном и инклузивном процесу и ставила их на референдум.

Са друге стране, тзв. „независни” медији су се заједно са делом ванпарламентарне опозиције и НВО још више укопали у политичке ровове, те у своје емисије позивају предоминантно оне који агитују да се гласа против из горе већ објашњених разлога.

Устав Србије је најстарији од свих устава на западном Балкану. Сва друштва у региону су нашла снаге да реформишу уставе, а Србија је, као и по другим питањима, остала да тавори. Сада је створен јединствен политички моментум да се ствари бар мало помакну са мртве тачке, и то у добром правцу. Воз је напустио станицу. Свако одлагање би значило катастрофу за ЕУ интеграције и протраћене још многе године наших живота.

Зато је неопходно да сви који Србији желе добро, који желе Србију у Европи, светску Србију, а не „Српски свет”, престану да глуме Коштуницу, већ да јасно позову грађане да у недељу 16. јануара изађу на референдум и заокруже да.

Коментари28
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Бранко Миладиновић
ЗБОГ ЧЕГА НЕ ОБЈАВЉУЈЕТЕ КОМЕНТАРЕ?
Aleksandar Mihailović
Sakrivanje iza zahteva EU da se Ustav menja i da to moramo da uradimo je besmisleno i glupo, EU traži i da priznamo "K", a ako to uradimo tražiće i "V", Cobel je to jasno rekao, a onda i "S". Kako će da glase izmenjeni članovi Ustava, zašto krijete? Da li bilo koji direktor JP, ministar, Premijer, Predsednik,... može čitav radni vek da bude to što jeste? Ne može! Pa zašto se to pravo daje sudijama i tužiocima? Zašto Visoki saveti ne predlože iste a da ih usvoji Skupština posle javne rasprave?
Petar Marić
Uzmene Ustava su kozmetičke i to se od javnosti krije. Ništa se neće promeniti. Zato i nema javne rasprave. Na primer, od jedanaest članova Visokog saveta skupštine 5 će izabrati Skupština. Neko će reći da su sudije u većini, ali ne lezi vraže: propisano je da se odluke donose većinom od 8 članova što znači da bez glasova bar dva člana koja imenuje Skupština nijedan sudija nikada neće biti izabran. Dalje, tužilaštvo je potpuno zavisno od izvršne vlasti, ali nemam prostora da to ovde obrazlažem.
Славко
"Међународних обавеза Србије",на основу обичног мишљења једне комисије? Све и да је оно обавезујуће, а није-начин постизања суштине сугестија може озбиљно да варира и не подразумева нужно предлог иза кога не стоје ни они који су га поднели. Занимљиво је да аутор сматра да је важећи Устав донет на нелегитиман начин,а да усвајање његових измена од стране нелегитимне скупштине(као и са неупоредиво слабијим референдумским условима)не само да није спорно него и једино могуће. Циљ оправдава средства?
Lena
Referendumsko pitanje glasi : "Da li ste za potvrđivanje akta o promeni Ustava Republike Srbije?" A kako izgleda taj akt ? Gusta magla !

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.