И даље воли коцкање

Радован Караџић јесте променио социјални и физички идентитет, али је успео да задржи оно што чини суштину личности – свој психолошки идентитет. Једноставно, он се, попут глумца, трансформише и уживљава у нову улогу, тврди др Лепосава Крон, директорка Института за за социолошка и криминолошка истраживања и доктор психолошких наука.

Наша саговорница Радована Караџића описује као „интелигентногчовека, који јеизузетно екстровертан и има велике способности прилагођавања” и сматра да је у питању особа „изузетно високе его снаге и снажног карактера”. Она такође истиче да му је социјални живот веома битан, баш као и активно учествовање у јавном животу.

„Чак и у улози најтраженијег хашког бегунца, човека чија је глава уцењена на пет милиона долара, он се није одрекао учествовања у јавном животу. Држао је предавања, наступао на трибинама, објављивао текстове под лажним именом, а књиге је, као што је познато, писао под својим именом. Дакле, он је човек који има потребу да буде изложен јавности и да има интензивне социјалне комуникације, потребни су му аплаузи и други људи. Код Радована Караџића присутно је и субјективно осећање омнипотенције, односно доживљај себе као некога ко може све и коме је све допуштено. Треба храбрости за живот са потпуно новим идентитетом, без страха да ћете бити откривени”, тврди наша саговорница.

На питање – да ли је Радован Караџић кога данас гледамо у улозигуруа алтернативне медицине, у психолошком смислу, исти онај Караџић који је био војни командант, она одговара потврдно.

„То јесте исти Радован Караџић, алиу другачијим животним сценаријима иразличитим улогама. Могуће је да је Караџић одабрао онај идентитет у којем је могао да искористи нека знања и вештине које поседује и за које има формалне квалификације”, каже др Лепосава Крон.

Др Зоран Ђурић, неуропсихијатар и психотерапеут са Института за неуропсихијатријске болести „Др Лаза Лазаревић” сматра да Радован Караџић има тзв. хистрионичну структуру личности, коју карактерише способност лаког прерушавања, лако узимање туђег идентитета и способност да са лакоћом глуми неког другог. Њему су узимање и играње туђим идентитетима били синоним за игру, иако је улог у тој „игри” био веома велики.

– Из излагања његових блиских пријатеља сазнали смо да је он страствен покераш. Ако је то тачно, то значи да је он особа која воли ризик и ужива у излагању ризичним ситуацијама. Изласком у јавност и својим прерушавањем он је „изазивао” околину да га препозна, а када га средина не би препознала, он се осећао тријумфално и свемоћно. То је налик на дечју игру „траже ме, а не могу да ме нађу”, с тим што ту игру игра одрастао човек – објашњава Ђурић

Наш саговорник објашњава да је страх био основни мотив за прерушавање, али додаје да неко ко дуго трпи страх почиње да се понаша ирационално – уместо да се крије од људи, он почиње да држи предавања и трибине, запошљава се као лекар и на тај начин долази у контакт са великим бројем људи и ризикује да га неко препозна.

– Друга жена у његовом животу могла је да буде у функцији стварања другог идентитета, али и у функцији уживања – закључује Зоран Ђурић.

Катарина Ђорђевић