И породица унапред проглашена кривом

Од нашег сталног дописника
Бањалука, 23. јула – Године трагања за бившим председником Републике Српске др Радованом Караџићем обележене су, пре свега, притисцима западних сила на власти у Републици Српској и Србији да га ухапсе и предају Хашком трибуналу. Истовремено, правном а често и физичком насиљу била су изложена многа лица за која су високи представници међународне заједнице, команде Сфора, Еуфора и снага НАТО-а у Босни и Херцеговини имали, неретко проблематична, сазнања да припадају „мрежи подршке” најтраженијег хашког оптуженика.

Први озбиљнији покушај Сфора и снага НАТО-а да ухапси бившег председника Републике Српске и хашког оптуженика др Радована Караџића забележен је 1. марта 2002. године. Тада су међународне снаге, уз подршку пешадије и оклопних возила, извеле хеликоптерски десант на село Челебићи у околини Фоче. На сеоским кућама, локалној школи и цркви војници су експлозивом, куршумима и чизмама отварали врата... Док је трајао претрес, војници су чак и ученике држали заточене у једној учионици.

Фоча и њена околина су још два пута били под блокадом Сфора и НАТО-а. Први пут када су пратили Караџићеву кћерку Соњу, а други пут када су међународне снаге од „релевантних извора” добиле информацију да се Караџић крије на подручју Челебића и Шћепан Поља. Једини човек који је тада ухапшен био је сеоски поштар Живојин Митровић.

Највећој тортури међународних снага била је изложена Караџићева породица. Први насилни упад у њихову кућу датиран је 1. јуна 2002. године. Иако им је чувар, када је видео да је кућа опкољена, понудио кључеве, војници су одбили да их узму и у њу ушли кроз проваљена врата. Од тада, па до 15. јула ове године, кућа Караџића и његове деце претресане су још 13 пута. Претресане су и ординације Караџићеве супруге Љиље и кћерке Соње, као и пословне просторије Соњиног мужа Бранислава Јовичевића. У јулу 2005. године Караџићевог сина Сашу ухапсиле су међународне мировне снаге и два дана га ислеђивале на непознатој локацији.

Караџићевој породици су, осим тога, одузети лични документи и пасоши, блокирани су им сви рачуни у банкама, а вољом међународних моћника затворена је и ординација др Љиље Зелен-Караџић. Она и Соња су, уз то, по налогу Тужилаштва БиХ, привођене у полицију и саслушаване. Узалуд је Караџићева супруга понављала да годинама немају контакт са Радованом, објашњавала да она и деца знају да би било каква њихова веза са њим одвела полицију и међународне снаге до његовог скровишта. Због сталног притиска под којим су живели, Љиља Зелен-Караџић је пре три године позвала Радована да се преда. Сада, када се знају детаљи о Караџићевом вишегодишњем скривању у Србији, очигледно је да је његова породица била у много тежем положају него он.

На основу више него проблематичних информација, међународни званичници су оптуживали Српску православну цркву да крије бившег председника Републике Српске. На основу тога, поједине цркве и манастири – од Требиња до планине Озрен – били су под сталном присмотром најпре Сфора, затим Еуфора, и снага НАТО-а. Врхунац удара на СПЦ догодио се 1. априла 2004. године, када су војници Сфора, трагајући за Караџићем, упали у Парохијски дом на Палама. У првом послепоноћном часу експлозивом су разнели врата, а затим батинањем трајно обогаљили протојереја Јеремију Старовлаха и његовог сина вероучитеља Александра. 

Хапшења и, понекад, вишенедељна држања у притвору наводних помагача хашких бегунаца су још једна нецивилизацијска епизода у потери за Радованом Караџићем. Без икаквог налога, на улицама, у кућама и становима хапшени су, боље речено отимани, Милован Бјелица, Жељко Јанковић, Душан Тешић, генерал Богдан Суботић, Миле Пејић... Сви они су лишени слободе без налога суда, нико им није рекао где су у притвору, онемогућен им је контакт са адвокатима, даноноћно су саслушавани, није им дозвољавано да спавају... И сви су, на крају, пуштани без икаквог образложења.

Боро Марић

------------------------------------------------------

Београђани незадовољни хапшењем Караџића

Даница Икач (72), пензионерка:

– Жао ми је што је Караџић ухапшен, али то је морало да се деси кад-тад. Да је водио рачуна о судбини овог народа и да се на време предао до сада би већ 12 година одлежао у затвору. Зар му тако није било лакше него да се скрива под лажним именима.

Милан Поњевић (58), машински инжењер:

–Грађани су подељени око тога да ли је Караџић крив или није. Сматрам да он није ратни злочинац и да је све то надувано. Колико је Срба у Босни убијено, а за то још нико није одговарао. Плашим се да ће много младих људи поново изаћи на улице да искаже бес.

Љиљана Лазаревић (54), банкарски службеник:

– Да ли још нека у државатако лако испоручује своје политичаре као ми? Неправедно је да се Готовина у притвору башкари у вили и шета около са актн-ташном, а наши људи да бораве у затворска четири зида и само небо да виде. То нису иста мерила према свим оптуженицима у Схевенингену.

Аљоша Ћорић (20), радник:

– Не подржавам Караџићево изручење Хашком трибуналу, јер мислим да је праведније да му се суди у нашој земљи. Међународни суд правде пушта на слободу убице и само Србима пресуђује и одређује високе казне.

Славица Петић (43), службеница:

– Морали смо једном да га ухапсимо. Треба ићи напред, а не стално се враћати у прошлост. У питању је будућност наше деце и њихов опстанак. Не можемо више зависити од условљавања и људи који су починили злочине.

Марко Стевановић (21), студент:

– Питам да ли је неко добио паре за откривање Караџићевог кретања премда је била расписана потерница са позамашном свотом. Не би ме чудило да је то неко учинио за паре. Никада га не бих пријавио да сам га срео, јер бих се осећао као издајник.

Мирјана Марић (40), трговац:

– Радован Караџић је жртва политике. Није праведно што је ухапшен, јер се борио за свој народ. Недопустиво је шта је урадила нова српска власт. Међународнисуд правде у Холандији је све, само не праведна институција.

Петар Касунић (77), пензионер:

– Србима се историја понавља, а то се дешава само глупом народу. Ако се вратимо у прошлост требало би да се сетимо сече кнезова која је испровоцирала народ да се ослободи од Турака. Од нас зависи када ћемо да се поново дигнемо и ослободимо притиска великих сила.

Марко Михајловић (20), студент:

– Сведоци смо неправде која се последњих 20 година спроводи над српским народом. Испадосмо најгори на свету, а Хрвати и Бошњаци жртве. То је велика неправда. Да ли је наша власт свесна шта ради и да се на овај начин само понижава и угрожава наше вековно достојанство.

Оливер Милановић (28), возач:

– Уколико будем имао времена сигурно ћу ићи на протесте да искажем незадовољство што је ухапшен Радован Караџић. Наравно не бих желео да маса подивља и ломи шта стигне по граду већ да достојанствено покаже свету да Караџићу није место у Хагу.

Ј. Л.