Божићни васкрс наших нада

Поново ће Божић. А као да је био јуче. Триста шездесет и кусур дана протутњало је унеповрат. У јурњави за животом поцепали смо још један пар ципела. Неко је смршао а неко је набацио које кило. Нисмо ништа паметнији – само смо старији. Календарски –  годину, а многи и многоструко више. Онолико колико је ко био постојан и куражан, колико је успео да се одупре и не преда се. Кад се погледам у огледало – ни за себе нисам сигуран? Да ли сам превише поседео? Јесу ли моји подочњаци модрији него што би требало? Колико ове године теже пертлам ципеле? Смем ли кад ме ухвати црвено на семафору да потрчим на пешачком прелазу? Колико у дозеру са мојом терапијом има више разнобојних таблета? Верујем да знам колико ми треба, нешто ми се казује и само, али ипак – на многа питања немам одговоре?

Знам како је и тамо на селу и овде у граду. Знам јер живим располућен и раскречен као врана на два коца. Док возим кад одлазим на село, или када се из села враћам – не умем да докучим због чега сам сетан и дешператан. Могуће због тога што ни тамо ни овде све ређе препознајем наду. Зашто је то тако? Јесам ли отупео? Јесам ли постао имун на животне радости? Да ли је збиља тако или је грешка и квар у мени, у мојој души, у мом оку и срцу…

О Боже, како је некада било – како сам се радовао Божићу кад сам био млад.

Срце ми је тукло као у младог зеца док сам се уочи Бадњег дана у препуном аутобусу у којем се осећао помешани мирис црног лука и гирица – из Београда приближавао завичају.  Приљубљен уз хладно аутобуско прозорско окно осећао сам како ми се дах убрзава кад угледам препознатљиве крајолике и долину залеђене Мораве – уз коју вијуга пут који води до моје родне куће. У којој ме чекала топлина родитељског дома, сигурност, безбрижност и осмех моје мајке. Сећам се – повратака у главни град са плећком печења од божићне печенице, са теглом слатког од дуња и младог кајмака у торби.  Сећам се узбуђења које ме је обузимало кад уочим солитере на Коњарнику и Шумицама, кад их видим као расклаћене кутњаке на ободу градске чељусти – како доминирају у видокругу Малог Мокрог Луга, Душановца и Вождовца… Снови, радост и нада, храброст и одлучност за борбу – у оба смера.

А данас, данас је све другачије…

Док путујем према селу у мојој коловозној траци возачи ми аблендују јер сам заборавио да искључим мигавац? Загледан у перспективу ауто-пута, возим рутински опседнут бригама, дилемама и мислима? Бригама – које брине сав нормалан свет, дилемама – куда идемо и шта нас чека, мислима –шта ће ме дочекати кад стигнем у село? За кога ће ми јавити да је отишао Богу на истину?

Ко је тешко болестан а нема упут и никакве шансе да на клиникама у главном граду потражи спас?

Морава, залазак сунца (Фото М. Стефановић)

Ко ће ми убрзо чим стигнем и паркирам усплахирено ући у двориште са лекарским налазима у рукама и надом да ћу успети да прокрчим за њега несавладив пут до операционих сала и специјалистичких кабинета у метрополи? Да рабећи сопствену препознатљивост молим пријатеље докторе за стент на Дедињу, за пеjсмејкер на Кардиологији Клиничког центра, за преглед на ВМА, за кревет на Бежанијској коси или кук на Бањици? Јер и они који ору и косе, који сеју, жању, копају, плеве, прскају и заливају, којих је нажалост све мање – имају право на излечење и на живот… И на достојанствену смрт…

Некада су на сахране и парастосе ишли наши очеви – сада је дошао ред на нас.

Једва да се могу сетити колико се у мом окружењу,  нашој фамилији, у комшилуку, у породицама пријатеља са којима радим – родило деце? Прсти једне руке су довољни. А колико драгих и блиских особа смо испратили на онај свет?  Када су у питању јавни људи, уметници, сликари, композитори, колеге глумци, народни певачи и свирачи – као да је у питању косидба?

Хоће ли се наставити застрашујући откоси прераних одлазака најдаровитијих и најомиљенијих међу нама: Војкан Борисављевић, Сања Илић, Мира Фурлан, Ђорђе Балашевић, Борис Комненић, Милош Шобајић, Драгољуб Ђуричић, Зафир Хаџиманов, Драган Живковић Тозовац, Новица Неговановић, Феђа Стојановић, Ђорђе Марјановић, Лане Гутовић, Душан Дуда Ивковић, Миња Субота, Ненад Ненадовић, Иван Тасовац, Марко Живић, Маринко Роквић, Мерима Његомир…Нека им је слава и вечнаја памјат. Ипак – докле више? У суровој тамној статистици са којом смо се суочили ових дана, у Србији је 2021. године преминуло 75.000 људи више него што је рођено? Процентуално то је 26 одсто  више умрлих него рођених? Страшно…

Да ли ми то као народ нестајемо? Чувеном америчком милијардеру Дејвиду Рокфелеру су шест пута пресађивали срце. Хтели су и седми пут. Није могло. Живео је 101 годину. Хтео је још – није могло. Дошао му је судњи дан као и сваком другом смртнику. Јер, нико се није родио – а да није отишао на вечни пут.

Само се један вратио и васкрсао. Син мајке Божије Исус Христ – чије рођење славимо и овог Божића.

На пушкомету искушења која нас готово свакодневно сучељавају са смрћу, поготову у вртлогу ковид заразе која мутира и показује неслућене моделе преживљавања на штету милиона људи у целом свету – можда би као никада пре ваљало да се помолимо за здравље, за спас, за мир и спокој у нама самима. За васкрс наших нада, за напредак и бољитак поколења која долазе иза нас.

Христос се роди…

Глумац, сценариста и редитељ

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa