Среда, 19.01.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Псовка као комплимент

Усуђујем се да напишем неколико речи о нобеловцу, књижевнику Петеру Хандкеу, великом пријатељу Србије. Усуђујем се, јер сам свестан какве последице могу произаћи због моје одлуке да пишем ове речи.

Повод су речи овог књижевника изречене у једном телевизијском интервјуу. На питање новинара, шта му се највише свиђа у Србији, одговорио је дословно псовком, уз осмех, сматрајући да ће ове речи код нас слушалаца бити прихваћене с одушевљењем и одобравањем. И свакако да је његово очекивање тако и прихваћено. С осмехом, усхићењем, подршкама вероватно већине нашег живља. Ја сам јединка међу малобројнима којима нешто „није јасно” и којима је та изјава остала као неки камен на души. Наравно, да сам ситан као зрно песка у односу на славног писца. Не улазим у анализу његових дела, нити се могу тиме бавити. Интересују ме личности људи, њихови поступци који испадају из нормалног оквира.

Зашто се Хандкеу највише свиђа српска псовка? Она, нажалост, и јесте честа код нас Срба и има и још горих и разноврснијих од оне коју је он изговорио. Сви смо мање-више подложни том пороку. Али, како то испаде да су српске псовке нешто што се писцу највише допада? Зар му се нису више допали гостољубље наших људи и у граду и на селу, храброст и небројене жртве у многим ратовима ојађеног српског народа, праштање, скромност и понос Срба, наше фреске и иконе, манастири широм Србије, славе и бадњак, епске народне песме, гусле, кола и фолклор, Новак и многи врхунски спортисти... све до сарме, чварака, пршуте, сира и кајмака, ракије и вина, природе и бања и још сијасет наших драгуља? Како то да му је од свега тога „најлепша” српска псовка?

Није он усамљен у овом испаду. Чак и код наших уметника високог ранга истичу се слични продукти некултуре и дна као карактера српског народа (андерграунд) и на томе се граде, а већ су се и изградили велика међународна признања и награде у иностранству. Када се то споји с псовкама и када се то уздигне на сам врх особености једног народа, у овом случају српског, онда је јасно због чега пишем ове редове.

Зашто угледни књижевник није те речи упутио, рецимо, немачком народу, који вероватно има своје псовке, или норвешком народу приликом неког интервјуа пригодом доделе Нобелове награде?

Али у Србији то може слободно да каже и да добије аплауз. У чему је разлика? Она мора да постоји и то ме боли.

Мишо М. Младеновић,
академски сликар и писац, Београд

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.